Pravi i lažni patriotizam

Milan Karagaća Sva dosadašnja rešenja za Kosovo, izuzev perioda od 1945. do 1989, polazila su od nacionalističkih koncepata jedne i druge strane. Ni posle 5. oktobra taj koncept nije napušten. I dalje je realnom stanju pretpostavljeno istorijsko i mitsko. Sada se došlo u situaciju da je Rezolucija 1244 jedina slamka spasa, a i nadgledana nezavisnost još uvek bolja varijanta od pune. Bilo bi razumno da se to uzme kao osnova za regulisanje statusa i položaja Srba na Kosovu, uz istovremeno brže korake ka Evropskoj uniji, kako bismo u njenom okviru lakše ostvarivali svoje interese. Ako je Kipar mogao ići u EU s nepriznatim Severnim Kiprom, što ne bismo i mi to tražili, bez priznavanja Kosova? Umesto toga, neki naši političari prave se da nisu znali ono o čemu su pre toga glasno govorili, pa sada gromoglasno viču da ne damo Kosovo, iako nas niko više i ne pita. Snažno se zalažu za teritorijalni integritet i suverenitet, a istovremeno kažu da nas interesuju samo one opštine i naselja u kojima žive Srbi, čime opovrgavaju parolu da je celo Kosovo deo Srbije.
Insistirati da neko sada poništi odluku o priznanju Kosova je realno taman toliko koliko smo mi svetska sila. Demokratska stranka Srbije kao da živi u vremenu pre Berlinskog kongresa pa misli da će nam neki Bizmark vratiti Kosovo; a kad bi se to desilo – optužili bi ga šta nam ga je uvalio. Iako vlada nije u punom kapacitetu, ministri DSS rade pojačanim kapacitetom, uzimajući sebi ekskluzivno pravo da određuje šta su nacionalni interesi, po receptu „što gore to bolje“. Ministar Samardžić je rekao da DS u vladi nije položila test patriotizma, da je ulazak u EU jedna postmoderna bajka, uspavanka za stanovništvo, fikcija i politička demagogija, te da niko u svetu ne preti Srbiji izolacijom, jedino neki Srbi prete Srbima, ali ne kaže da upravo politika DSS vodi ka izolaciji. Kako to da DSS patriote punih osam godina nisu primetile da Srbi rade u KPS, da ne rade u sudovima, da voz ne saobraća od Kraljeva do Zvečana, i kako ih baš sada na sve to spontano podsetiše. Ko zna, možda ministar za KIM hoće da radikalno reši problem tako što će Kfor uvesti policijski čas i po Rezoluciji 1244 zabraniti bilo kakav pristup Srbije Kosovu, uticati na ubrzano priznavanje i na kraju reći da su on i Koštunica sve pokušali, iskazali najviši stepen patriotizma, ali eto nije se moglo. A onda će reći da su krivi SAD, NATO, EU, DS, LDP, Čanak i ostali domaći izdajnici, koje će osvešćena i revoltirana srpska mladež, organizovana u NVO uz podršku DSS, da disciplinuje. Ministar je sebe samoovlastio da vodi spoljnu politiku i da direktno komunicira sa UN, dostavlja plan o novim planovima za Kosovo. Suština novog Samardžićevog predloga za stvaranje „atmosfere funkcionalnog odvajanja Srba i Albanaca“, upravo potvrđuje da kad kaže „Kosovo je Srbija“ – zapravo misli i priznaje da celo Kosovo nije Srbija. I onaj ko nije verovao vidi da je to licemerno.
Čelnici DSS kažu da je borba za Kosovo u Srbiji u stvari borba za Srbiju u EU, a upravo je to izgovor da se Srbija skrene sa puta ka EU. Inače je logično da samo borba za Srbiju u EU može pomoći borbi za Kosovo, ma šta se pod tim podrazumevalo.