Foto: Danas / N.JuretićPretnja ukidanjem (gašenjem) univerziteta je pretnja praznom puškom. Doduše, još uvek svemoćan autokrata, predsednik može to da učini kao što je Neron zapalio Rim da bi sagradio još veći, svetliji, raskošniji; može i, kao Kaligula, da konja proglasi za senatora, ali kao što su pomenuti poduhvati vredni pomena samo kao primeri beščašća, tako bi i ukidanje univerziteta bilo njegovo upisivanje u istoriju beščašća velikim slovima.
Bilo je i u novijoj istoriji takvih poduhvata – setimo se Gadafija, koji je ukinuo i školstvo i zdravstvo, sa populističkim objašnjenjem da je sam narod i svaki građanin najbolji učitelj samom sebi, a da je svaka stručnost ne samo prodaja magle već neprijateljska delatnost. Mi nismo daleko od te satanizacije intelektualaca – omiljeni izrazi predsednika i njegovih trabanata su lažna elita i stručnjaci sa ironičnim prizvukom. Ne samo da nemaju ni trunku poštovanja naučnika, mahom profesora univerziteta, već koriste leksiku koje bi se stideli i kočijaši – doktori nauka, dekani, čak i rektor nazivaju se lažovima.
Autokrati nikad nisu uvažavali intelektualce pošto su među njima retki idealni poltroni, bez imalo distance spram režima. Setimo se Tita – njemu je ne trun već trn u oku bila osmorka na Filozofskom fakultetu, grupa filozofa i sociologa koja je imala kritički odnos prema ideologiji i društvenom stanju – nikad ih u osudi nije nazvao filozofima ni sociolozima, čak ni profesorima, već isključivo deminutivom profesorčići: Tamo neki profesorčići…
No uporedimo njegov način obračuna sa neistomišljenicima – nije mu padalo na um ne samo da ukida univerzitete i fakultete već ni katedre za filozofiju i sociologu, već je dat partijski zadatak profesorima komunistima da izdejstvuju njihovo izbacivanje. Pošto to nije uspelo jer su profesori pokazali uzornu profesionalnu kolegijalnost, nepodobni profesori su odstranjeni sa fakulteta posebnim dekretom skoro deceniju nakon inicijalnog zahteva (1968/75) i pri tom profesori nisu, da bi to manje odjeknulo u svetu, izbačeni na ulicu već je za njih izmišljen zvučan i potom vrlo cenjen Institut društvenih nauka.
Setimo se i Titovih taktički mudrih izjava (1) da je devedeset odsto studenata u pravu i (2) da se u Beogradu ne sme primeniti sila (neki su 1968. predlagali da se protiv studenata izvedu na ulice tenkovi). Tito je odbio taj predlog obrazloženjem u biblijskom stilu Ko se mača lati: Ko u Beogradu upotrebi silu, taj je gotov!
Tito je, doduše, više no sadašnji predsednik Srbije vodio računa o svetskoj javnosti, ali su danas građani, posebno naučnici i studenti, u otvorenoj komunikaciji sa mnogim faktorima u Evropi i mogu (i treba) da alarmiraju i međunarodnu javnost kad god vlast grubo prekrši neki zakon i evropsku normu.
Ukratko, ne može se ukinuti univerzitet (univerziteti), ali ako je cela akademska zajednica i ukupna kulturna javnost jedinstvena i solidarna. Ako bi i u takvoj situaciji naš Neron to uradio, samo bi ubrzao svoj pad – bila bi žestoka reakcija i našeg društva i međunarodne zajednice. I opet bismo iste univerzitete obnovili istim profesorima jer drugih i nema!
Alternativa koja je odozgo glasno najavljena nije moguća – ko bi osnovao neki naš servilni univerzitet, ko bi na njemu radio i studirao ako bi ogromna većina bila na drugoj, slobodarskoj strani?! Niti bi iole ozbiljni stranci u takvim uslovima hteli da otvaraju privatne fakultete – i opskurni Mića iz Megatrenda bi se kolebao.
Nažalost, naš autokrata može, podrškom servilnog okruženja, da nastavi materijalno ugrožavanje nastavnika, ali alarmiranjem svetske javnosti i radikalizacijom protesta možemo izdejstvovati poništenje besmislene srazmere (35:5) pedagoškog i naučnog rada, čime bi se ugroženost bitno smanjila i uz pomoć domaćih fondacija i solidarnih akcija svela na podnošljivu meru do, nadajmo se skorašnjeg, pada režima.
Najgore bi bilo ono što se i delu akademske zajednice čini rešenjem – truli kompromis, uvođenje on line nastave. To bi oslabilo energiju protesta a ne bi smirilo vlast – nakon uvođenja on line nastave pojačao bi se pritisak i za otvaranje redovne. Vlast računa na materijalni pritisak i zamor studenata i pobunjenih građana. Popustljivost je neće nimalo poboljšati, samo će produžiti agoniju.
Jedini izlaz iz ove torture je nastavak i radikalizacija protesta. Samo kontinuirani masovni pritisak poštenih građana može ubrzati osnovni cilj – pad režima i uspostavljanje normalne pravne države.
Autor je književnik i publicista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
