Prekretnica istorije

 Naravoučenije je jednostavno – u svakom vremenu postoje dominantni istorijski tokovi i oni koji vode države moraju da ih proziru, ukoliko ne žele da se nasukaju u plićaku uskih perspektiva.

Skoro donedavno, dominantni istorijski tokovi radili su u prilog dezintegraciji Zapadnog Balkana. Od tzv. Kardeljeve „četvrte“ Jugoslavije sa njenim kontroverznim ustavom iz 1974. g., preko formiranja nacionalnih država i ratnog sukoba među njima, sve do posttraumatskog daljeg parcelisanja zapadnobalkanskog prostora (Crna Gora, Kosovo) na snazi smo imali stvaranje uskih nacionalnih feuda. Tome je pogodovala i spoljnopolitička situacija, u kojoj je bivša Jugoslavija bila posmatrana kao relikt hladnog rata, koji je, sa njegovim prestankom, izgubio svoj ratio essendi. Stoga su i došle godine koje su pojeli skakavci, a u kojima smo, na brdovitom Balkanu, prelazili granice raznoraznih „suverenih“ teritorija i „autonomnih“ oblasti, jednako kao što se prelaze komšijski vrtovi – malo-malo pa neka međa. Konačno, sve je poprimilo groteskne razmere u kojima je svako imao neki svoj mali „kantončić“, a da unutar tog svog maloga „vrta“ nije imao ni šta da sadi, ni šta da žanje i konačno, ni šta da jede.

A onda se na nas spustila još i nekakva svetska ekonomska kriza, za čije stvaranje smo stvarno bili nevini poput devojčice, ali čije smo negativne posledice morali da iskusimo. Konačno, ta kriza je potpuno ogolila pravo stanje stvari u našim malim feudima, jer je postalo jasno da niti šta proizvodimo, niti šta izvozimo, već samo tuđim kreditima kupujemo tuđu robu i sve u svemu živimo na veresiju. Pa kad su se još i počele zavrtati slavine svežega novca koji je nekoć lako pristizao iz beloga sveta, potpuno je postalo jasno da smo živeli u virtuelnoj stvarnosti u kojoj smo sami sebe bodrili da ima ‘leba bez motike i da se od puke patriotske magle može praviti kuća. Stoga su pametniji odstupili odmah, te je „dotur“ Ivo (Sanader) premijersku kancelariju zamenio turističkim krstarenjem po Jadranu. Njegova ostavka je simbolično značila da je čitava jedna politika otišla na neplaćeni godišnji odmor, i da dolazi vreme da se na Zapadnom Balkanu vodi drugačija vrsta politike.

Ta vrsta politike mora računati da je veoma neizvesno kada ćemo i da li ćemo uopšte postati punopravni članovi Evropske unije, te ovaj članak želi da iznese tezu da je EU potrošila kapacitete daljeg širenja i da se mesto toga, što pak nigde nije zvanično rečeno, ali se da slutiti, planira stvaranje tzv. „jugosfere“ u koju će biti okupljene bivše republike SFRJ+Albanija. Ova „jugosfera“ bila bi u najbližim mogućim odnosima sa EU i imala bi neku vrstu privilegovanog partnerstva, ali bi ipak njene države bile više upućene jedna na drugu negoli na samu Uniju. EU ima sve više sopstvenih problema koje mora da rešava, te će baš zbog toga perspektivu punopravnog članstva „naših“ državica verovatno zameniti perspektivom lokalne „balkanske unije“ u kojoj bi nestašni Balkanci morali takođe da sami rešavaju sopstvene probleme, ostajući pri tome dobri i sa Unijom.

Na posletku, mnogi su znakovi da stvari zaista tako stoje. Prvi je što nas je Island sve pretrčao u širokom luku na svom putu u EU, završavajući sve poslove bukvalno za nekoliko nedelja, dok se nama za njih traže čitave godine. Drugi je sada već čuveni članak „Entering the Yugosphere“ koji je nedavno objavio ugledni i veoma ozbiljni The Economist, a u kome opisuje stvaranje pomenute „jugosfere“ kao objektivan istorijski proces koji je na snazi na Zapadnom Balkanu. Čak i da taj proces nije objektivno na snazi – kao što jeste, sama činjenica da o njemu govori The Economist, kao jedan od verovatno najuglednijih svetskih političko-ekonomskih magazina, povezan sa mnogim relevantnim krugovima evropske i svetske politike, jeste dovoljan znak što se sprema. A sprema se dalje jačanje tzv. „jugosfere“ sve do momenta kada će ona, mesto potpune spontanosti u kojoj se sada razvija, dobiti svoju labavu institucionalizaciju, što će biti alternativni plan koji će ponuditi Evropa Zapadnom Balkanu, onda kada shvati da nema kapaciteta da ga potpuno u sebe integriše. Ovako, držaće ga dovoljno blizu, a tako daleko.

Bilo kako bilo, uskoro će doći vreme kada se izbori u „našim“ malim državicama više neće moći dobijati samo asfaltiranjem seoskih puteva, uz „okretanje“ jagnjadi ispod nacionalnih zastava, već će se morati malo poraditi da svu zajedničku privrednu infrastrukturu koju smo nekad imali, a koju smo potom jeftino srušili, ponovo obnovimo kako bismo se konačno njome i koristili. Pri svemu tome pitanje koliko se volimo i nije toliko važno, jer se ne radi o švaleraciji, negoli o pukom preživljavanju u svetu koji se menja. I nudi svoje puteve, kao i svoja bespuća.