U senci ratnog razaranja BiH i posleratne životne bede, nekako je skrajnuto bitno pitanje srpskog nacionalnog korpusa BiH, pitanje njegovog intelektualizma. Zanemareno je pitanje onog društvenog sloja koji u značajnoj meri određuje kulturološki i politički subjektivitet zajednice. Misli se na kritičku inteligenciju prožetu prosvećenošću, odgovornošću i zavičajnom bosanskohercegovačkom građanskom emancipacijom. Misli se na obrazovaniji sloj bosanskohercegovačkih Srba koji nije podlegao nacionalističkoj i klerikalnoj manipulaciji i mobilizaciji i nije pristao na izvikanu nacionalnu „sabornost“.
Pitanje zagubljene kritičke inteligencije Srba u BiH utoliko je važnije što su arogantnija nastojanja struktura moći da srpski narod definitivno smeste u obogotvoreni paradržavni geto. I tako ga ne samo dovedu u dugotrajne egzistencijalne tenzije nego da ga besmisleno lišavaju bitnog sadržaja šireg bosanskohercegovačkog identiteta. To je nasilje nad životom. Šta je drugo nego nasilje kad se za račun obogotvorene paradržave zasnovane isključivo na naciji i veri ukida široka bosanskohercegovačka zavičajnost stvarana vekovima.
Šta je u ovom političkom naumu i praksi još sporno? Kako je stvarana i kako funkcioniše, RS je po mnogo čemu, a najviše po manipulacijama nacijom i verom, zabran. Po prirodi stvari u zabranu je život neudoban. I za one pravoverne, a kamoli za inoverne. U zajednicama zasnovanim na kolektivističkim ideologijama nema normalnog života za one koji drže do samopoštovanja. Tu nema mesta za socijalnu, kulturološku i političku razuđenost, koja pruža šanse za punu ljudsku emancipaciju. Tu vlada poredak takozvanih zavetnih vrednosti, poput vere, nacije, tradicije, istorije. U odsustvu kritičkog javnog mnenja, kojeg nema bez kritičke inteligencije i slobodnih medija javnog informisanja, sve se nekritički glorifikuje i pretvara u ideologiju, u manipulacije. Ne trpi se kritičko mišljenje i autonomni građanski aktivizam. Svako problematizovanje korelata bede svakidašnjeg života i logike samogetoiziranja, jeres je koja se ne toleriše. Kontrolisani mediji javnog informisanja i propagandni štabovi vlastodržaca pokreću hajke na jeretike.
Javni život se svodi na rituale i obrede, neretko megalomanske, koji treba da krepe kolektivne zanose, iluzije. Računa se sa svemoći propagande. Previđaju se poražavajuća iskustva u drugim sredinama koje su prošle slične iluzionističke zanose. U smutnim vremenima kolektivistička demagogija može prožeti mase zanosima, iluzijama, jer ih unekoliko lišava strahova i egzistencijalne neizvesnosti. I jer ih oslobađa napora subjektivizacije, napora mišljenja. U odsustvu kritičke inteligencije, širom su otvorena vrata izvikanim demagoškim vođama i prizemnom populizmu.
Ali kad suočen s praktičnim životnim problemima balon iluzija neminovno počne da splašnjava, kad se nekad omamljujući kolektivistički rituali sasvim kompromituju pred bedom svakodnevnice, od početne egzaltacije do agonije i haosa nije daleko. Kritička inteligencija, ako nije marginalizovana, skrajnuta, proterana, mora da upozorava javnost o zabludama kolektivizma i zamkama manipulanata. Mora da upozorava na visoku cenu koju narod plaća ako se preda iluzijama i upadne u politikantske zamke. Zvale se one i Republika Srpska.
Što se iluzija nacionalne samodovoljnosti, neodgovorno podsticana iz Srbije, bude duže produžavala, utoliko će suočavanje s poraznim rezultatima biti bolnije.
A kako je sa javne scene nestala, činilo se nekad respektabilna srpska bosanskohercegovačka intelektualna elita, zasebno je pitanje. Zašto je njen korumpirani deo izbegao u beogradske nacionalne institucije da odatle srbuje, kako se deo svojevoljno priključio Karadžiću, kako je kritički i moralno dosledan ali uplašen i obeznađen deo izbegao u svet, teško je i žalosno pitanje koje zavređuje posebnu pažnju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
