Foto: Filip Olcan / Shutterstock.comKad pisac uvlači sebe u ono o čemu piše, onda je to rizični teret za njega. Nisam, nikako, mogao da to izbegnem i da, u ovoj priči, budem neko drugi. Čitalac će razumeti i zašto.
U aprilu 2001. godine, dok su izborni pobednici u Srbiji još proslavljali poraz Slobodana Miloševića a šuma u beogradskom Košutnjaku presvlačila se u proleće i zelenilo, sretnem jednog čoveka. Nosio je dve oveće plastične posude pune vode. Imao je, procenio sam, šezdesetak godina, a odeća njegova i cela pojava odavali su siromaha. Pratio me je moj verni vučjak Laki. Crvene beretke Državne bezbednosti, koje su, nekoliko puta, pokušavale da uzmu moju glavu, i dalje su ubijale, kidnapovale i harale Srbijom.
„Odakle je ta voda?“ – upitah neznanca.
„Sa Hajdučke česme“, zastade on i poturi one dve posude.
„Da li je piješ?“
„U ogromnim količinama.“
„Čuvaj se. Čitao sam da je voda sa Hajdučke česme bakteriološki neispravna.“
„Baš me briga šta pišu. Ja ovom vodom izlečio bubrege.“
„Dobro je da u to veruješ“, odgovorih mu.
„Čudan ti je ovaj pas. Ogroman, ali nije opasan. Liznu mi ruku, a ne poznaje me.“
„Opasan je, ali oseća da si dobar čovek.“
„Pas ti je lud, ako tako misli o meni“, sede on, a lice mu planu tugom uvijenom u bes. „Dođe mi da se obesim.“
„Zašto?“ – osmehnem se, a osećao sam da je takvo pitanje neumesno. “ Kako živiš?“
„Kako živim?“ – kao da se začudi. „Gore od svakog psa lutalice, otkako ovaj izdajnik Drašković obori Slobu i preuze vlast“, zabeči se u košutnjačku stazu na kojoj smo se sreli. Činilo mi se da će da zaplače.
Razumedoh, u trenu, da taj čovek mene i ne poznaje. On zna samo ono što je o meni godinama slušao, što se o meni pričalo u društvu u kome se on kretao, ali da me on, nikada, nije video. Čak ni na ekranu svog televizora, ako ga ima, a sve su prilike da ovaj siromašak nema televizor i da, možda, ima samo radio. Nema ni radio aparat, pomislih. On je, izgleda, punih deset godina, slušao samo Radio -Milevu, onu stanicu čije se vesti, naročito ako neistine protura vlast, šire od uva do uva i prihvataju od mnogih kao istina.
„Znaš li, prijatelju, da taj Drašković, na koga si toliko kivan, nije u ovoj novoj vlasti?“ – upitah ga.
„Kako nije?“ – začudi se on.
„Tako što su, kad je pao tvoj Slobodan Milošević, pali i Drašković i njegova stranka. On jeste rušio Miloševića, on ga je i srušio, ali su Srbi glasali i protiv njega i protiv Miloševića“.
„Daj mi cigaretu, ako imaš“, odgovori on primetno iznenađen.
Posmatram ga. Puši pohlepno, razmišlja i nešto premerava.
„A reci mi, druže, ko su onda ovi koji vedre i oblače?“ – zagleda se u mene.
„Oni su Draškovićevi prijatelji“, odgovorih nespretno. „On ih je okupio, on ih je obučio, on im je učitelj, ali su oni njega izdali“.
„Pričaj to nekome drugome“ – osmehnu se posprdno. „Oni su njegova banda, njegova paščad.“
„Ali, prijatelju, on više nije sa njima.“
„Za Titovog vremena živeo sam kao čovek, a pod Slobom…“ – naglo zaćuta. „Bio rat, Amerika i Vatikan uzeli Srbe na zub, ali nisam bio gladan. Sloba džabe davao sirotinji ulje, butkice, hleb, ponekad i sapun i prašak za veš. Obori ga Drašković, kako i ti kažeš. I vidi me, dobro me pogledaj. Proklinjem čas kad smo se rodili obojica.“
„Koja obojica“? – spustih mu dlan na rame.
„Ja i Drašković, eto koja dvojica“, ustade, podiže posude sa vodom i ode uzbrdo.
Narednih nekoliko meseci, često smo se sretali. Uvek je nosio vodu sa Hajdučke česme. I svaki put je, pri kratkom razgovoru sa mnom, za svoje muke krivio „onog Draškovića“. Nije hteo da kaže ni svoje ime, ni gde stanuje, ni kolika mu je penzija, ako je ima. „Ja sam niko i ništa, pa me ništa i ne pitaj“, rekao je.
Stiže i jesen, košutnjačka šuma počela da odbacuje sa sebe požutelo lišće, ponovo ugledam svog neznanog prijatelja. Mnogo mu se obradovah. Sedmicama sam u džepu od trenerke nosio nešto novca, da mu, nekako oprezno, da ga ne povredim, ponudim malu pomoć kad ga sretnem. Nameravao sam i da uzmem onaj jedan njegov bidon od plastike, pun vode i težak poprilično, pa da ga, u šetnji i razgovoru, otpratim tamo gde stanuje. Da vidim gde živi i sa kim živi, a verovao sam, odnekud, da je samac. Žena mu umrla, ili ga je napustila, ili se nikada nije ni ženio? Požurim prema njemu, ali on zastade i, kao po komandi, skrenu sa staze i okrenu mi leđa. Nije seo, nije ni produžio da hoda. Stajao je kao kip, nepomično, ne ispuštajući iz ruku one bidone sa vodom. Moj vučjak zakorači prema njemu, a ja mu naredih da se vrati. Razumeo sam sve i osmehnuo se, samo što moj košutnjački poznanik nije imao oči na potiljku, pa taj smešak nije mogao da vidi.
On je, odnekud, ili od nekoga, saznao ko sam. Postideo se. Možda se, razmišljao sam, i uvredio zbog moje podvale i prevare. Zašto mu, pri prvom našem susretu, nisam rekao ko sam? Sada je, sigurno, još kivniji na mene. Čekaću da vreme učini svoje, da popuste i njegov stid i bes, pa ću mu prići, sve mu objasniti i zamoliti ga da mi oprosti. Tako sam razmišljao.
On je, međutim, bežao od mene. Sretali smo se sve ređe, jer je on, sve ređe, išao na Hajdučku česmu, po vodu koja leči bolesne bubrege. I svaki put bi, čim bi me opazio, skretao u šumu, žurno se udaljavajući, leđima okrenut, bez zastajkivanja i osvrtanja.
Prođe godina, prođoše dve godine. NJega nestade. Verovao sam da je umro i, godinama, koje su se nizale brzo i neosetno, sa posebnom tugom sećao se tog čoveka.
Umrije i moj vučjak, u Košutnjak sam odlazio u pratnji njegovog unuka, a i njemu dadoh ime Laki. Januar, škripi smrznuti sneg pod nogama, u Košutnjaku nasečem božićne badnjake i krenem kući. Na klupi, pored staze, sedi neki starac. Poglednu prema meni, sa naporom se pridiže, pa sede, okrenut leđima i pognute glave, obujmljene dlanovima. Prepoznah ga i zastadoh. Možda i ceo minut, ćutke i sa žalošću, posmatrao sam tog očajnika. Bio je umotan u najlon. Nije imao ni cipele ili čizme. Krpe uvijene najlonom. Ruke su mu podrhtavale, a treslo se i njegovo zgrčeno telo, što od mraza, što od mog prisustva i zagledanosti u njegovu patnju i jade. Tiho uzdahnem, da on ne čuje, i polako se udaljim. Žao mi ga, stid me što mu se ne javih, pa se vratim. Zamuckivao sam od straha kako će da razume to što mu govorim.
„Sa pravom si ogorčen na mene… Nisam smeo da krijem ko sam… u pravu si i za onu moju paščad i bandu, kako mi reče onda kad se sretosmo prvi put… sve si u pravu, pa te molim da mi oprostiš.“
On, tada, skloni dlanove sa lica, okrenu glavu prema meni, ali pogleda, i dalje, oborenog ispred sebe. Neobrijan, lice smežurano, obrazi usahli, iskočile i od mraza pomodrele jagodice, nekakva masna kapa mu na glavi. Bidona sa vodom nema.
„Želim da ti pomognem… mogu da ti pomognem… makar za odeću i obuću, za lekove… da ne budeš gladan. Duša me boli, dobri čoveče… Sutra je Božić, da skineš taj najlon i krpe sa sebe… Nemoj da se uvrediš što ovo govorim, prihvati me za prijatelja… Želim da ti pomognem, pogledaj me, ne ćuti, kaži nešto.“
Nije me ni pogledao. Za čudo, prestao je da drhti.
„Produži!“ – rekao je zapovednim glasom, podigao desnu ruku i odmahnuo, terajući me od sebe.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
