Pritiscima u pozorištu smo izloženi u svakom kriznom vremenu

Radomira Putnika, pisca i dramaturga, prvi put sam slušao uživo na Sajmu knjiga u Beogradu 2006. godine kada je na jednoj promociji govorio o Milanu Đokoviću, nekadašnjem upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu. Ona vašarska buka nije uticala na savršen tok njegovih misli. Delovao je odmereno kao da se u potpunoj tišini obraća na nekoj katedri studentima.

Na Fakulteta dramskih umetnosti slušao sam godinu dana njegovog daljnjeg rođaka reditelja Batu Jovana Putnika sjajnog profesora čija je najveća slabost bilo pozorište. Tako su se ova dva čoveka sa simboličnim prezimenom spontano ukrstila u mojoj glavi kada sam razmišljao ko će biti sledeći gost u seriji dokumentarnih emisija Autobiografije na radiju. Kada već nema profesora Bate Putnika, onda je tu Radomir. Pozvao sam ga i on se pojavio pred mikrofonom. U najavi za radio rekao sam sa razlogom da je moj gost veliki istraživač Sterijinog dela.

#########

„Već sa ovom najavom“ – započeo je Rade te 2006. godine svoju povest – „terate me na ozbiljno razmišljanje o tome kakav je moj odnos prema Jovanu Steriji Popoviću. Tačno je da decenijama izučavam Sterijino pre svega dramsko delo, sve više i Sterijinu poeziju, takođe na mom stolu je i njegov prvi postmodernistički roman u Srba Roman bez romana. Iz svega toga proizlazi da je Sterija veći pisac nego što mi mislimo da jeste i da njegovo delo zaslužuje iznova proučavanje. I u tom smislu nešto se dešava. Neko će reći, o Steriji je mnogo pisano, pisali su toliki naučnici – sve je to tačno. Pisali su lepo, najčešće afirmativno. Poznato je da je Jovan Skerlić, krajem decembra 1904. godine kada je bilo praizvođenje Rodoljubaca, održao uoči predstave besedu u kojoj je istakao vrednosti do tog trenutka nepoznatog Sterijinog dela. Rodoljupci su napisani u periodu od 1851-1854. godine. I tek pedeset godina po nastanku prvi put su izvedeni, a štampani su 1909. godine. Znači, Rodoljupci uopšte nisu bili poznati srpskoj javnosti. Skerlić je ukazao na vrednosti Rodoljubaca i njegova ocena stoji do dana današnjeg. Ali novi istraživači kao što su Romčević, Rikalo, ili kao što je Petar Grujičić dramaturg, ukazuju na mogućnosti novog scenskog tumačenja Sterijinih komada, i to je onaj beočug u lancu koji nam nedostaje. Mi svi Steriju volimo i poštujemo kao klasika. Neki cinik je rekao: „Klasik je onaj pisac koga poštujemo ali ne čitamo“. Sterija se tumači na način koji je primeren našem današnjem shvatanju pozorišta, ali je istovremeno taj način duboko vezan za ono što je Sterija napisao, za njegovu ideju, za njegovu estetiku.

Sterija je pisac za sva vremena. On je to ne samo zbog svog prosvetiteljskog stava koji je veoma važan i koji je, čini mi se, potrebno obnoviti u Srbiji – prosvetiteljstvo nam nedostaje. Još jedna Sterijina vrlina – pišući komedije Sterija je, a to će reći istraživači, manje-više obrađivao neke opšte teme koje su poznate u svetskoj drami, naprimer. teme tvrdičluka, kaćiperstva. Toga imate još od Plauta preko Molijera pa do Sterije koji je autentičan jer je naš, jer je uhvatio korene našeg življa, našeg nacionalnog bića i smatrao je, a takvo je njegovo delanje bilo uopšte, da treba raditi na polzu naroda.

Nosim prezime Putnik

Putnik je, može se reći, prezime relativno retko, ali i relativno često, posebno u Banatu, u Vojvodini. Moji koreni ili koreni Putnika potiču iz južnog Banata. I danas u Vršcu, Beloj Crkvi, u Pančevu, Kovinu živi priličan broj Putnika. Tako, imate Putnika i sa one stane granice, znači u Rumuniji. Ima Putnika i Srba i Rumuna. Prelistavajući razne knjige, ustanovio sam da prezime Putnik postoji u Vojvodini još negde od 17. veka. Postojao je jedan mitropolit, Mojsije Putnik, pa je bilo više oficira u austrougarskoj vojsci sa raznim činovima. Doduše, to su bili niži činovi, nijedan nije pregurao čin kapetana, pa da stigne do čina pukovnika. Dakle, Putnika ima, kako vidimo, 3-4 veka u Vojvodini, posebno u Južnom Banatu.

Od poznatih Putnika, spomenuo bih Jovana Putnika, našeg sjajnog reditelja, pisca, pesnika, filozofa, mislioca – o njemu sam pisao više puta. Mi nismo bili bukvalno u srodstvu, ali jesmo rod. Evo kako: majka Jovana Putnika je sestra od ujaka mog pokojnog tasta Dragiše Jankulova i, kako bi Nušić rekao, rod smo po ženskoj liniji. Jovan Putnik je režirao jednu moju dramu 1975. godine u Narodnom pozorištu „Sterija“ u Vršcu. Drama se zove Heroji ne umiru. Nije slavno prošla, kriv je pisac, ne reditelj i glumci – a meni je bilo zanimljivo da pratim probe Jovana Putnika. Tad je on već bio čovek u godinama i načet bolešću. Sedeo je u dvorani i nadgledao mizanscenske probe – znači rasporedne probe, glumci su već savladali tekst, nadgledao je njihovo kretanje, ulaske, izlaske, odnose na sceni – nije mu bilo teško. Kada glumci nešto pogreše trebalo je da istrči iz sale na pozornicu, da odforšpiluje glumcima kako treba da igraju, znači, da im prikaže, onako prenaglašeno, kako treba nešto da odigraju i da se vrati nazad. Naravno, otpratio sam celu probu. Posle toga pitao me je da li mogu da ga odvezem do Beograda. Odgovorio sam: „Mogu Batice“ – svi smo ga zvali Batica. Vozio sam ga od Vršca prema Beogradu. I pitam: „Zašto da žurimo? – Imam probu u operi, kaže on. Stigli smo na vreme u Operu, nešto pre dva sata.

– Ovde ću biti do 5 sati, onda dolaze po mene kolima, voze me u Leskovac. – Šta ćete u Leskovcu? – Tamo režiram jednu predstavu. – Pa kako ćete sve da postignete? – Tamo sada radi asistent nekoliko dana, dok ja ovo u Vršcu ne učvrstim malo; ovde u operi imam pouzdanu saradnicu, ona će to da učvrsti, a onda idem u Leskovac par dana.

– A kako stoji stvar sa terminima premijera? – U Vršcu je 2. oktobra, to je Dan oslobođenja Vršca, u Beogradu je 4. oktobra premijera opere, a u Leskovcu je 6. ili 7. oktobra.

Bata Putnik je bio čudo od čoveka, od reditelja, od umetnika. U isto vreme radio je tri različite predstave i pri tom je imao dovoljno vremena da u Vršcu obučava glumce – on je njima držao časove. Glumci koji su tada bili u angažmanu u Vršačkom pozorištu nisu bili akademski obrazovani. A Bata Putnik, kao genije, znao je sve o pozorištu. On je sa glumcima radio uveče i noću posle predstava, držao im je časove iz opšte estetike, iz istorije drame i pozorišta. Pa je čak stigao do, u to vreme popularne, semiologije pozorišta. Bio je jedinstvena pojava.

Kako sam postao dramski pisac

Tamo negde 1961. godine objavio sam prvu pesmu i recimo 7-8 narednih godina objavljivao sam stihove, onako neumorno. Verovatno nema književnog lista i časopisa u to vreme u onoj velikoj Jugoslaviji gde se nisam oglasio, gde nisam bio prihvaćen. Tako je bilo i kada sam došao u Beograd na studije. Dakle, stihovi su bili moja glavna preokupacija. Učestvovao sam na brojnim pesničkim manifestacijama. Godine 1964. sam objavio prvu knjigu pesama koja se simbolično zvala Kuda krenuti. Sve u svemu, objavljivao sam intezivno, družio se s pesnicima, vodali su me svuda po zemlji Srbiji da čitam stihove – tada sam svoje stihove umeo lepo da recitujem. Međutim, mene je zainteresovala drama. Na neki način odrastao sam u pozorištu u Vršcu i pozorište sam zavoleo od mladih dana, od malih nogu, kako se kaže, i bio član dečije scene u Vršcu. Igrao sam tamo u raznim komadima. Dakle, drama me veoma privukla. Moju zainteresovanost za pozorište su još malo dosolili Mira Santini i Mirko Zakić, dvoje mojih dragih kolega dramaturga, kojima sam ja stidljivo pročitao nešto u dramskoj formi, što sam napisao na jednom zimovanju u Trpnju. Oni su mi rekli da nastavim da pišem drame. I ja sam, dabome, pisao drame.

Napisao sam jednu dramu za radio – zove se Venijaminov krst – poslao na konkurs Radio Beograda, dobio sam nagradu i dođem da se javim u redakciju. Dočekao me je Aleksandar Obrenović. Pitao me je da li imam predlog ko bi mogao da režira dramu? Odgovorio sam da bih voleo da to režira jedna mlada rediteljka.

– Pa ko je ona, pitao me je?

– To je Vida Ognjenović, odgovorio sam.

On nije imao ništa protiv, Tad je započela saradnja između Vide i mene, to je bilo 1968. godine. Već 1969. Vida je režirala moju farsu Šta je najveći domet seksa u Teatru u podrumu Ateljea 212.

Po zanatu sam diplomirani dramaturg

Radni vek proveo sam u Televiziji Beograd, u redakciji dramskog programa. Posle se ta redakcija nazvala Redakcija igranog programa. Učio sam redakcijski zanat od Vasilija Popovića, on mi je bio prvi urednik, a zatim od Filipa Davida i LJube Radičevića. To su mi bili urednici najduže vremena, i jedno kratko vreme Slobodan Stojanović. Dakle, za ono što sam naučio o televizijskoj drami, o televizijskoj seriji, zaslužni su ovi ljudi koje sam spomenuo.

Kao dramaturg i urednik, potpisao sam otprilike oko 220 dramskih ili serijskih programa. Sâm sam napisao jednu dramu koja je izvedena na televiziji i jednu dramsku seriju. Serija je bila dosta popularna u vreme kad se pojavila – to je Kraj dinastije Obrenović. Ona razmatra gašenje te dinastije 1903. godine u Majskom prevratu.

Malo je neobično kako je došlo do toga da napišem ovu seriju. Mi urednici u dramskom programu imali smo običaj da vrlo intenzivno razgovaramo sa rediteljima koji su bili u radnom odnosu u Televiziji. Tu su bili Slavoljub Stefanović Ravasi, Aca Đorđević, Zdravko Šotra, Sava Mrmak i Dejan Ćorković, najčešće. U razgovoru sa Savom Mrmkom, spomenuo se i Majski prevrat, veoma značajan događaj koji je, može se reći, izmenio istoriju Srbije. Zajedno smo rekli Milovanu Vitezoviću, uredniku Dramskog programa, odnosno tada već Igranog programa, da bi bilo dobro da se napiše ova serija. – Ko bi to pisao, pita on? – Ja bih to pisao, odgovaram. – Pa dobro, onda sedi i piši. – Koliko epizoda, Milovane? – Koliko treba, veli on. – Nemoj tako, koliko treba, može da ih bude 200. On se smeje i kaže: – Pa neka bude 200, ali ih neće biti toliko. Naravno, Sava i ja okvirno se dogovorimo da to bude šest epizoda po sat vremena. Međutim, proučavajući građu shvatio sam da je materijal ogroman, da sve ono što treba reći ne može da stane u šest. Na kraju je priređeno 11 epizoda po sat vremena. Serija je snimana 1994. godine posle one drastične inflacije kada nije bilo ni sredstava, kada je tehnika Televizije Beograd bila u veoma lošem stanju. Snimana je za rekordno kratko vreme od 3 meseca.

Serija je bila emitovana 1995.godine. Odjeci serije su bili veliki. Gledala se i u Hrvatskoj, pa čak i u Sloveniji i Makedoniji. Naravno, gledana je i u Bosni i Hercegovini, gledana je i u Bugarskoj i u Rumuniji. Dakle, u svim onim prostorima gde je dopirao signal. Posle toga je reprizirana mnogo puta.

Rad u Narodnom pozorištu

Interesantno je i sledeće. U vreme kada sam započeo da pišem seriju prešao sam na rad u Narodno pozorište, kao na neku vrstu zadatka. Tada je došlo do promene u Narodnom pozorištu. Za upravnika je imenovan Berček. On me je pozvao, ponudio da napravim koncept rada drame Narodnog pozorišta za četiri godine i da ga realizujem. Napravio sam taj koncept.

On je podrazumevao ne samo izbor drama koje će se igrati na velikoj i maloj sceni, nego i kadrove s kojima će se taj repertoar napraviti. Tada je došlo do smene generacija glumaca; neki su napustili pozorište, a jedan broj starijih, po sili zakona, morao da ode u penziju. Doveli smo, dvanaest glumaca, od toga je devet bilo mladih i troje iskusnih koji su već igrali. Doveli smo reditelja Nikitu Milivojevića. Napravili smo jedan dobar tim koji je za četiri godine napravio 28 premijera na Velikoj i Maloj sceni. Opšta je procena da je rad te uprave bio uspešan, kad je reč o programu, jer je šest ili sedam predstava koje smo napravili na velikoj sceni igrano još sedam, osam ili devet godina pošto je ta uprava demisionirala. To je, znači, pokazatelj uspešnosti rada jedne uprave.

Kako upravnik da odoli pritiscima

Pritiscima u pozorištu kojima smo izloženi u svakom kriznom vremenu, a krizno vreme je bilo i sredinom 90-ih godina i, posebno, kako odoleti svemu tome u Narodnom pozorištu, koje je, po prirodi stvari, neka vrsta središnjeg pozorišnog mesta kod nas.

Interesantno je sledeće. U to vreme nekih posebnih političkih pritisaka na mene, kao čoveka koji je bio direktor drame, nije bilo. Jednostavno, na početku sam objasnio glumcima da se ne bavim politikom, mene zanima isključivo umetnička politika, da ostvarim ono što sam predložio i što je Upravni odbor kuće usvojio – da napravimo sjajne predstave u kojima će se afirmisati i pozorište i pojedini glumci. U tom smislu glumci su bili, mogu reći, dosta odgovorni i nisu se bavili politikom u samom pozorištu. Svako od njih je imao svoj izbor, kojoj političkoj stranci pripada, ali jednostavno za to vreme, dok sam bio tamo, politika je bila na neki način proterana iz pozorišta. Rekao sam glumcima – idite vi na svoje sastanke u svoje stranke, demonstrirajte – bilo je tada demonstracija – učestvujte javno, ali vi ste glumci ove kuće, vaša je obaveza da uveče budete na predstavi. Predstave gledaju pripadnici svih političkih stranaka, ljudi svih političkih opcija. Dakle, dolaze ovde da bi se obrazovali, razgalili, razonodili, zabavili ili da bi nešto naučili i vaša je obaveza da se odradite svoj posao. Tako je i bilo. Dakle, u tom smislu ja nemam nekih loših iskustava. Bila bi duga priča da govorim uopšte o tome šta sve treba da radi direktor drame jednog nacionalnog teatra.

Sterija I Nušić

Možda će biti zanimljivo da uspostavimo jednu malu paralelu. Na početku smo govorili o Steriji, da završimo sa Nušićem. Sterija je otac srpske drame, Nušić je naš najveći majstor komediografije. Nušić je svoju pristupnu akademsku besedu posvetio Steriji. Prema tome, Nušić je ukazao na korene srpskog teatra i srpske drame. Nušić je pisac za sva vremena, isto kao i Sterija. Ja ova dva velikana srpske drame nikako ne mogu da razdvojim. Oni su, u stvari, jedno.

(Iz knjige u pripremi Dragoslava Simića „Dva veka slikana mikrofonom“)