Prodaja bolesti

Prvi nivo je odnos između Svetske zdravstvene organizacije i farmaceutske industrije. Dobar primer su tzv. svinjski i ptičiji grip. 11. juna 2009. godine generalni sekretar SZO Margaret Čan je najavila početak pandemije, a na osnovu dostupnih naučnih saznanja niza stručnjaka i sopstvenog kriznog odbora. Ali ona nije iznela da je veći broj savetodavnih stručnjaka imao naručene poslove u farmaceutskoj industriji koja je proizvodila buduće lekove (Tamiflu i Relanza), između ostalog i na njihovom razvoju, te da je SZO nekoliko nedelja pre toga bez ikakvog obrazloženja snizila merila za proglašenje pandemije. Zbog toga su automatski stupili na snagu ugovori između tih kompanija i pojedinih zemalja.

Prestižni British Medical Journal (BMJ) je 3. juna 2010. objavio izveštaj o tome (Deborah Cohen, Philip Carter: Conflicts of Interest: WHO and the pandemic flu ‘conspiracies’), a da kasnije Evropski savet je izdao svoj izveštaj (Paul Flynn: The handling of the H1N1 pandemic: more transparency needed). Taj izveštaj pokazuje da je korupcija počela 1999. godine sa novim konceptom rada pripremljenim za moguću epidemiju ptičijeg gripa (Influenza Pandemic Plan: The Role of WHO and Guidelines for National and Regional Planning), u kome je sitnim slovima pisalo da je on urađen u saradnji sa The European Scientific Working Group on Influenza (ESWI), ali nije pisalo da tu grupu finansira grupa proizvođača odgovarajućih lekova, a pre svih Roche. Osim toga, dva člana te grupe su učestvovala u testiranju Tamiflua, koje je platio Roche, a prošle godine je utvrđeno da su u pisanju učestvovali i autori, koji nisu navedeni, a utvrđeno je i da se učinak Tamiflua ne može vrednovati na osnovu objavljenih radova.

2004. godine SZO je objavila dokument „Guidelines on the Use of Vaccines and Antivirals during Influenza Pandemics“ na osnovu sastanka na kome su učestvovali predstavnici Rochea i još jedne farmaceutske kompanije i tri tzv. nezavisna stručnjaka, koji su „pozajmili“ voja imena u reklamnoj kampanji za Tamiflu. Na osnovu tih smernica, niz zemalja je unapred kupio zalihe vakcine iako nikada nije dokazano da Tamiflu ima pozitivan učinak.

I to nisu jedini primeri. Praksa SZO je da koristi stručnjake koji su interesno povezani sa farmaceutskom industrijom, ali da o tome nikoga ne obaveštava uprkos odluci iz 2003. godine da to nije dozvoljeno, a čak je, iako su im imena tajna, otkriveno i da su pojedini članovi kriznog odbora povezani sa farmaceutskom industrijom. I povrh svega, od 29 članova kontrolnog odbora SZO, čak 13 su istovremeni članovi onih odbora i organa, čiji rad treba da provere.

Najkraće rečeno, nije bilo nikakve pandemije, ali je bilo zarade za farmaceutsku industriju u režiji SZO i milioni doza leka koje će se baciti.

Drugi nivo je obostrano korisna simbioza farmaceutska industrija i naučnika. U opticaju su dva osnovna načela rada. Prvo je da se prvo proizvede jedna bolest, pa da se zatim za tu bolest proizvodi lek. Drugo je da, kada se ljudi naviknu na korišćenje leka, promene granične vrednosti za proglašavanje bolesti i poveća doziranje ili proizvede novi lek. Reč je o bar sledećim bolestima: povišeni holesterol, depresija, menopauza, poremećaj manjka pažnje, visok krvni pritisak, premenstrualni disforični poremećaj, anksioznost, osteoporoza, ženska seksualna disfunkcija (izvinjavam se kao sam odstupio od naših termina). Koga zanimaju detalji, može da pročita izvanrednu knjigu Ray Moynihan, Alan Cassels: Selling sickness. How Drug Commpanies are turning us all into Patients iz 2005. godine.

Jedan od načina ostvarenja je objavljivanje radova kojima se dokazuju te bolesti ili „bolesti“. Na primer, Elsevier, jedan od četiri najveća svetska izdavača referentnih časopisa (a oni drže oko polovine svih referentnih časopisa), priznao je prošlog proleća da je njihovo preduzeće u Australiji izdavalo u periodu 2000-2005. godine lažan časopis Australasian Journal of Bone and Joint Medicine (AJBJM), koji je plaćala farmaceutska firma Merck, a onda se ispostavilo da je reč o više takvih časopisa, bar još šest, i da su u njima objavljivani članci koji su bili prikrivena reklama za tu i neke druge kompanije. Naravno, ti članci nisu prolazili kroz recenzije, nisu bili originalni, često su sadržali velike delove već objavljenih radova itd. Izdavač je odbio da objavi o kojim je kompanijama reč.

Obim tih mućki je ogroman. Jedna studija iz 1998. godine objavljenoj u The New England Journal of Medicine pokazuje da čitavih 96 odsto naučnika koji objavljuju pozitivne rezultate o određenom preparatu imaju neposredne finansijske veze sa proizvođačem.

Treći nivo je uticaj farmaceutske industrije na zdravstvene vlasti posredno preko SZO ili u neposrednom kontaktu. Zdravstvene vlasti svake zemlje prave spisak odobrenih lekova na svojoj teritoriji, i farmaceutske kompanije pokušavaju da svoje lekove „uguraju“ na taj spisak pozivajući se na preporuke SZO i, po pojedinim tvrdnjama, najčešće na Uprave za lekove i hranu SAD od svih drugih organa, ali i direktnim pritiscima i korumpiranjem pojedinaca. Drugi metod je uticaj na pravljenje spiska lekova čije troškove pokriva zdravstveno osiguranje, jer to predstavlja stalan i siguran izvor prihoda. Ako to ne postignu, farmaceutske kompanije rado operišu sa dve vrste cena, jednom veoma niskom za, po pravilu kratkotrajno bolničko lečenje, uz opravdanje da medicinskim ustanovama daju količinski popust, i jednom daleko višom za kućno lečenje, koje pacijent sam plaća, a koje je dugotrajno, ne retko doživotno, posebno kod lekova za koje se tvrdi da, kada jednom počnu da se uzimaju, ne sme se prekidati uzimanje iako bolest izgleda izlečena. Konačno, pribegavaju nezakonitom monopolskom dogovaranju kako neki lek ne bi bio prodavan ispod cene koja daje maksimalnu zaradu. Svi ti procesi se odvijaju u sivoj zoni između zakonitog i nezakonitog postupanja, a to omogućava korupcija zdravstvenih vlasti.

Četvrti nivo je obostrano korisna simbioza farmaceutske industrije i lekara. Pomenuti časopis AJBJM slat je na adrese lekara opšte prakse u Australiji, čak i do svih dvadeset hiljada koliko se pretpostavlja da ih ima. Osim toga, farmaceutska industrija organizuje redovne skupove sa lekarima na kojima im naučnici (ne kompanijski reklameri) predstavljaju nove aspekte starih bolesti, nove bolesti i nove lekove i za jedne i za druge. Stvar je ubediti lekare da prepisuju baš te lekove. Učešće na takvim skupovima je po pravilu besplatno, a lekarima se nude razne materijalne usluge i pogodnosti, sve zavisno od sredine u kojoj se takvi skupovi (prezentacije) održavaju.

Peti nivo je odnos između lekara i pacijenta. Lekar može slobodno da bira koji će lek preporučiti pacijentu, jedino se mora držati spiska odobrenih lekova i voditi računa o tome da li troškove korišćenja leka snosi zdravstveni sistem ili sam pacijent. Međutim, farmaceutska industrija ima uvid u to koje lekove lekari prepisuju i razrađen način „podsticaja“ pojedinim lekarima da se opredele za određeni lek.

Šesti nivo je korupcija u ličnom odnosu između lekara i pacijenta. Nekada se lekarima i medicinskom osoblju uopšte davao buket cveća, onda se prešlo na flašu pića, a zatim na „plave koverte“. Tradicija ovog područja je da se „caru mora dati carevo“ (moja generacija se dobro seća Glišićeve pripovetke Glava šećera i učiteljevog pozdrava roditeljima učenika iz Nušićeve Autobiografije), ali je to od sporadičnih slučajeva preraslo u strukturni problem kao i u slučaju svake druge korupcije u Srbiji.

Kod nas je svako ko se usudio da kritikuje postupanje u slučaju proglašenja pandemije, proglašen sumnjivim licem, ali se sve to odvijalo toliko iznad glava običnih ljudi da je brzo zaboravljeno. Nešto malo više pažnje je posvećeno slučaju prepisivanja lekova za terapiju raka, jer je rak bolest koje se verovatno bojimo više nego bilo koje druge bolesti, ali je i to prošlo. Iako nije njen najozbiljniji vid, ostalo je stalno pominjanje ove poslednje, neposredne korupcije, jer je ona najvidljivija i neposredno pogađa pacijente, a ujedno ju je najteže suzbiti zbog opštih prilika u društvu i lažne lekarske solidarnosti, nimalo bolje od lažne profesorske, policijske, carinske ili bilo koje druge. Zbog nje ipak ne treba zaboraviti i one prethodne nivoe i sve one lekare, sigurno većinu, koji pošteno rade svoj posao.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta