Proizvodnja štete

Pored visokih zvanica iz sveta, hrvatskim liderima i medijima, najznačajniji gosti bili su lideri Crne Gore, Albanije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Kosova i Rumunije. I Srbija bi, nesumnjivo, bila isto dočekana. Da je ikada prisustvovala.

Ove godine Samit je prevazišao granice regiona, pa su prisustvovali i ministri inostranih poslova zemalja „arapskog proleća“. Dok se domaća javnost sprda sa nedavno održanim samitom Nesvrstanih u Beogradu, Hrvatska je na pragu Evropske unije, najviše zahvaljujući činjenici da je na vreme shvatila koji su pravi uslovi za ulazak. A to su, na prvom mestu, iskrena želja za tako nečim, a na drugom – razumevanje da se Evropa prvo mora uvesti u sopstveni dom. Prvog dana Samita generalni sekretar NATO nazvao je Hrvatsku „istinskim liderom u regionu“.

A šta je sa Srbijom u celoj ovoj priči? Da li je moguće da Srbija sebi uopšte dopušta polemiku oko potrebe za prisustvom na ovom ili bilo kom drugom međunarodnom događaju kojem prisustvuje Kosovo? Objašnjavati da je odgovor na pitanje te polemike toliko očigledan jednako je kao objašnjavanje malom detetu. A Srbija se upravo tako ponaša. Kao dete, ljubomorna što niko nema razumevanja za njeno razmaženo ponašanje. Dok Srbija odbija da se pojavi, predsednik i premijer Kosova redovni su gosti Dubrovnika. Da joj samo odsustvovanje nije dovoljno, pokazao je i pomahnitali tridesetsedmogodišnji ministar inostranih poslova Vuk Jeremić 2009. godine, iznenadno otkazujući svoj najavljeni dolazak zbog toga što mu domaćini nisu dozvolili da održi govor na otvaranju. Nakon tog skandala, kojim se Jeremić hvalio u Srbiji kao još jednom diplomatskom pobedom, sledeće godine jedino je Borut Pahor izrazio žaljenje što Srbija ponovo bojkotuje skup. Već naredne godine više se niko nije ni obazirao na Srbiju.

Tako bi bilo i ove godine da se drugog dana Samita nije iznenadno pojavio dojučerašnji predsednik Srbije Boris Tadić. I dok su novinari čekali da vide hoće li se Tadić i Tači sastati, Tadiću je stigla utešna nagrada u obliku Boruta Pahora. Uostalom, zašto bi se Tači sastajao sa čovekom koji je odbijao ne samo susret već i prisustvo bilo kog zvaničnika iz Srbije, sada kada on više nije ni predsednik, ni mandatar, kada mu se drma fotelja i u sopstvenoj stranci. „It’s too late for meeting with Tadić“, izjavio je Tači pošto je odbio bilateralni sastanak. Iznenadni potez Borisa Tadića, ne samo da je licemeran i besmislen, on je i u tome neuspešan.

Zato, kao Beograđanin koji svake godine letuje u Dubrovniku, a Samit izbegava samo zbog saobraćajnih gužvi koje su za vreme skupa nepodnošljive u gradu, više bih voleo da je bivši predsednik u šetnji Stradunom zastao pred mapom granatiranih civilnih i istorijskih objekata. Fotografija Tadića pred tom istinom značila bi više za odnose naše dve zemlje nego što ima smisla rukovanje sa Tačijem u pozadini Samita. Pošto je izjavio da će doći opet, ne mora da čeka sledeći Samit. Sa zvaničnim posetama je gotovo za Tadića. Vreme je da pokaže ljudsku stranu, a uzor može da potraži u rečima episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog vladike Grigorija, koji se prošle godine izvinio Dubrovčanima rečima: „Treba da govorimo uvek i iznova: oprosti nam, Bože, grehe naše. I jednako tako snažno i iskreno – oprostite, braćo i sestre (…) Na ovom svetom mestu, u ovoj prelepoj katedrali i u ovom čudesnom gradu, imam potrebu, kao hrišćanin i episkop da izgovorim ovu hrišćansku riječ – oprostite“.

Kakva god da su osećanja Hrvata prema SPC i onom što ona danas njima simbolizuje, ove reči pamti svaki Dubrovčanin. Jer, kako je vladika tom prilikom rekao: „Iako je preživio mnoge nesreće, nadasve je grad sreće i gostoprimstva, jer on dočekuje i ide u susret drugima.“ Tako je i Tadić trebalo da ide u susret drugima. Ali, dok je bio predsednik.

Autor je Beograđanin u Dubrovniku