Promena sistema, režim je posledica

Služba tebi, služba meni, jedan narod, jedna zemlja, jedna partija, jedan vođa, scenario je ovog za totalitarne sisteme glavnog da ne kažem dvorskog režisera, „Službe“. Na nivou plebsa to je posao tebi, posao meni, uz jedan mali uslov, uzmi partijsku knjižicu, hvali vođu i isključi vijuge dok ne atrofiraju i postanu pravuge.

Dakle Aleksandar Vučić koji se lažno predstavlja predsednikom Srbije nije incident ili patološki slučaj volje za vlašću (mada ima i toga) no je logičan proizvod političkog sistema koji neminovno vodi ka autokratiji nauštrb unapred poražene demokratije.

Naravno da tome od uvođenja demokratije i višestranačkog parlamentarnog sistema stalnoj eroziji demokratskih praksi dodatnu pomoć pruža i tradicija patrijarhata koji ulazi u svoju završnu i siguran sam dekadentnu fazu.

Otuda kritičko mišljenje, opoziciono delovanje, nevladin sektor, kultura i umetnost koji u sebi po svojoj prirodi imaju ugrađenu autonomnost kao i univerzitet i obrazovanje, prirodni su neprijatelji totalitarnih ambicija i poredaka koji se kriju iza kojekakvih fasada demokratije skrivajući svoje pravo lice iz interesa ne samo finansijskih no i patoloških.

Bolest zavisnosti od vlasti najveća je bolest te vrste pokazala je istorija više puta. Setimo se samo zločinca Miloševića i njegove spremnosti da zemlju uvodi u besmislene ratove zarad održanja na vlasti i pljačke uskog kruga oko njega.

Naša nada da se posle Miloševića više nećemo suočiti sa sličnom prirodom vlasti nije ostvarena i rezultat je namerno konstruisanog pogrešnog političkog i izbornog sistema. Nikakvih slučajnosti tu nema. Politički sistem demokratije zasnovan je na postojanju nekoliko stubova – garanta funkcionisanja sistema.

Podela vlasti na izvršnu i sudsku, slobodni i nezavisni mediji, poštovanje autoriteta nauke i obrazovanja, te kontrolni mehanizmi u formi potpuno nezavisnih organa za svaki segment društvenog odlučivanja nisu u Srbiji nikad uspostavljeni i svaki pokušaj i kada je postojao miniran je.

Nije nimalo čudno što to rezultira liderskim političkim strankama i potom političkoj neodgovornosti poslanika i političkih aktera svojim biračima uz transfer odgovornosti u podaništvo – poslušnost lideru stranke pa potom i lideru države. Sistem je toliko jak da su mu donekle podlegli i demokratski lideri poput, recimo, Borisa Tadića.

Setimo se da ni Tadić nije poštovao Ustav (možda formalno jeste) i da su se odluke demokratske Vlade većinom donosile na Andrićevom vencu. A možemo se setiti i da su ministri poput Dulića ili Malovićke bili nekompetentni ili neiskusni za veoma važne segmente društva poput građevinarstva ili reforme pravosuđa (eto posledica danas). Premijer je tada takođe bio politički nedovoljno snažna figura. Ne mislite valjda da je to slučajno i da nije sistemska funkcija?

Međutim u dva poslednja meseca Srbiji, odnosno svima nama, desili su se studenti koji na jedan neverovatan način ogoljuju ne samo ovu autokratsku vlast na granici diktature no ogoljuje (ne)nadležne institucije koje još uvek zovemo institucijama a samo su ljušture ispražnjene i u stanju kliničke smrti.

I kad jedan bezimeni po svojoj volji i odluci plenuma student u Utisku nedelje kaže da nije njihova ideja da promene režim (drugim režimom koji će neminovno kliziti autoritarnosti) već da promene sistem, znam da su studenti shvatili ovaj zlonamerni bag u sistemu a u režiji „Službe“.

Za kraj ovog teksta pozivam opoziciju, koja kao da je u Srbiji u gostima, da se sabere i prikupi, mislim i fizički i mentalno i da se okupe upravo oko ideje o promeni sistema (od izbornog do načina formiranja regulatornih tela i proširivanja njihovih obavezujućih odluka itd) da naprave plan puta ka tome i to ponude građanima.

Do pobede, odnosno slobode i demokratije napokon!

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.