Protesti traju već godinu dana: Zašto se borba ne prelama?

Za to vreme videli smo primenu sile od strane političke antielite, poslušne sudije i tužioce kako prvo muklo ćute, onda, kada im se učinilo da vetar počinje da menja pravac, potpisuju neke naknadne „podrške“ studentima (u najmanje jednom slučaju, tu „podršku“ je potpisala sudija koja je, svega par dana ranije, ekspresno donela odluku da se ukida štrajk advokata koji je započet u znak podrške studentima), da bi potom, kad je vetar promena oslabio, ponovo zaćutali i, kao debeli šarani, potonuli u okapine mlake, muljevite vode svoje nedostojne, za društvo užasno štetne, svakodnevice.

Na javnim skupovima, uključujući i neke veće, na Trgu republike u Beogradu, govorile su i neke kreature iz centara za socijalni rad – tih jazbina svakakvog zločina i zloupotreba, koji su rutinski učestvovali u izbornim kampanjama antielite, a o čemu su izveštavali mediji.

Naravno, i te nakaze su brzo zaćutale, jer njihova potreba za bizarnim, disfunkcionalnim i nenormalnim je zadovoljena sa par nastupa, a kada im se učinilo da je studentska energija zamrla, vratili su se u svoje slivnike u kojima vrebaju nevine, decu, stare, nemoćne.

Ima još ovakvih primera.

Zašto je onda talas protesta neodlučen, i nikako da se politička situacija „prelomi“? Čak su i studenti, na neki način, „kapitulirali“ – od inicijalnog zahteva za direktnu demokratiju i zborove građana, reterirali su na zahtev za izbore po postojećim zakonima, na insinuacije o nekakvoj „listi“ koju, navodno, imaju.

Osnovna stvar koja možda objašnjava probleme u daljem artikulisanju i osnaživanju studentskog pokreta je činjenica da su studenti svaki put dobili ogromnu podršku kada je njihovo delovanje bilo zasnovano na vrednostima i konceptu vrline, na jasnim idejama i predlozima. Pogledajte kako se narod probudi kada studenti hrišćani i muslimani iz Novog Pazara zajedno pešače. Pogledajte mitropolita Justina i druge časne crkvene velikodostojnike koji, u sunovratu antielita u svim delovima društva, podržavaju mlade, hrabre ljude. Pogledajte kako naglo naraste entuzijazam kada studenti artikulišu neku vrednost.

S druge strane, čim su, ja podozrevam pod uticajem različitih srpskih „pravnika“, počeli da se upuštaju u retoriku o „listama“ i nadgornjavanje u pogledu tehnologije osvajanja vlasti, pokret je izgubio zamah.

Nikako da razumemo da ljude nose vrednosti a ne smešne „realističke“ priče umornih i istrošenih „analitičara“. Studenti su nosioci energije promene, i ta promena ne sme biti usmerena lično, na političare, na stranke, na tehnologiju vlasti, nego se mora zasnivati na politici, programu, vrednostima.

Studenti moraju predlagati politiku koja će, po svojim vrednostima, privlačiti narod.

Šta studenti kažu o ključnim temama, poput tranzicione pravde? O Ustavu? O krivičnom zakoniku i potrebi za privremenim uvođenjem smrtne kazne za nosioce pravosudnih funkcija i „nezavisna kontrolna tela“ u slučajevima teških zloupotreba ovih ključnih funkcija za zaštitu ljudskih prava? Umesto toga, oni koketiraju poludefinisanim idejama poput „lustracije“, ne razumevajući i šta je lustracija, ni šta su njene sistemske pretpostavke.

Studentski pokret je nada ovog društva samo iz jednog razloga. On je počeo kao etički pokret. NJegovi zahtevi su bili direktna demokratija, solidarnost, zajedništvo, odgovornost za nepravdu i nemoral, potreba za „opštim resetom“. Protiv džiberskog nacionalizma, lažnog salonskog desničarenja, protiv zloupotreba, za pristojan, čist odnos prema drugim ljudima i prema sebi samom.

Svako privremeno zamiranje pokreta odgovaralo je njegovom preusmeravanju na tehnologiju vlasti. To preusmeravanje je rezultat sumnje u delatnu prirodu vrednosti, sa kojima je pokret počeo da mobiliše građane. Aristotel bi rekao da je „unutrašnja svrha“, delatni uzrok, „entelehija“ ovog pokreta njegova etika i njegove vrednosti, nasuprot ruševnoj fasadi opozicije i površnih poziva na uspostavljanje „pristojnog društva“.

Srbiji nisu potrebni obračuni, plivanja po Dunavu, jurenja po ulicama, razne neukusne karnevalske metafore. Ta vrsta vašarskog rečnika i mišljenja može biti simpatična, ali ona nema dubinski uticaj na ljude zabrinute za svoje porodice, za svoju zajednicu, za svoj identitet.

Srbiji su potrebna svetla studentska lica onih studenata iz Beograda, Niša, Novog Sada, Kragujevca, rame uz rame sa studentima iz Novog Pazara, onih rodom iz Tutina, Sjenice… NJoj su potrebne vrline mladosti i vrline studenata.

A mladosti je potrebna mudrost. Ne spečena, namrštena ogorčenost, nego milost, radost, razumevanje i inkluzija. Studentima, suštinski, fali podrška „odraslih“. A ona im fali jer smo mi „odrasli“, u ovom društvu, u ogromnoj većini, ostali spečeni, istrošeni, sa sumnjama u sebe, fundamentalno infantilni.

Mi ne vidimo da je podrška u očinskom ili majčinskom pristupu, uzajamnom učenju, razmišljanju o tome kako da se transcendira trenutna podela na šatore ove i šatore one, na infantilne grupacije ove i infantilne grupacije one.

Jedini način da se krene napred je način vrline. Projekcije vrline za ovo društvo.

Šta je koncept idealnog građanina ovog društva?

Zar to nisu slike onih mladih ljudi koji stoje jedni uz druge, prevazilazeći svoje razlike?

Ta vrlina podrazumeva diskontinuitet sa prethodnim stanjem tranzicionom pravdom, zakonitim procesima, izmenama Ustava, i oštrim, ali legitimnim i zakonitim politikama, a ne mržnjom, jurenjem po ulicama i rekama i stalnim, upornim – omanjivanjem na nivou vrednosti i urušavanjem u iste vrednosti kao one kojima se rukovode antielite: tehnologija vlasti, biti „realan“, dograbiti parče vlasti i u beznadežnom vrednosnom okruženju, jer sve drugo je „idealizam“.

Društvo se gradi mudrošću.

Nikako ne estradom.

Zato su studenti sami, jer njima je potrebna mudrost i roditeljski pristup, u ambijentu u kome su „odrasli“ estradno zagledani u svoj Tik Tok i statistike pregleda na medijima. Čak i pregleda onih koji ih ne vole.

Platon je davno tvrdio da društvo grade samo oni relativno slobodni od ličnih frustracija, sa tragovima umerenosti i mudrosti iza sebe, sa dovoljno godina života da poznaju njegove puteve i mračna mesta za izbegavanje, i sa ljubavlju za drugog.

Da sam student, prvo bih pitao sve „odrasle“ koji me savetuju da li su pročitali bar Platonovo „Sedmo pismo“.

Nije dugačko.

I ako nisu, zahvalio bih im se na pomoći.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.