Psihoterapija – taj mračni predmet želje

Nakon te vesti, u stručnim krugovima psihologa i još nekih koji pretenduju na takvu vrstu stručnosti, odjeknula je vest da je jedna druga sociološkinja, koja sebe smatra psihoterapeutom, izbacila sa obuke jednog psihologa, takođe zbog verbalnog delikta. Taj čin nije do kraja jasan, jer je taj psiholog obuku završio i treba da dobije zvaničnu potvrdu, takozvani sertifikat.

Reč je psihološkinji Tamari Đorđević koja na stranicama ovih novina redovno objavljuje svoje kolumne, u kojima, između ostalog, kritikuje štetne prakse bavljenja psihoterapijom ljudi koji psihološko obrazovanje stiču na kratkim, neakreditovanim kursevima, dakle onih koji su u pogledu psihologije ništa drugo nego laici. Međutim, verbalni delikt nije utvrđen u novinskim tekstovima psihološkinje Đorđević. On je utvrđen u njenom „javnom delovanju“ na društvenim mrežama. Vest o izbacivanju sa obuke objavljena je na zatvorenoj grupi, uz „zaštitu identiteta“ psihološkinje Đorđević. Formalne odluke uz pozivanje na bilo kakve propise i pouku o pravnom leku – mogućnost žalbe, do momenta pisanja ovog teksta uopšte nije bilo. Na zahtev nekih zabrinutih kolega, sociološkinja koja sebe smatra psihoterapeutom i koja, inače, predaje psihologiju na jednom privatnom univerzitetu, pokušala je da pruži obrazloženje takve stroge odluke.

Delikt edukantkinje je, kako sociološkinja navodi, proistekao iz njenog javnog delovanja na mrežama kojom prilikom je ona povredila etički kodeks profesije (misli se na psihoterapiju) i iznosila „neistinite navode“ o svojim „kolegama“. Povod za tako oštru „kaznu“ su bile žalbe nekih korisnika društvenih mreža koji su smatrali da ih psihološkinja vređa, pri čemu su slali slike njenih objava. „Prešla si moju granicu“, rekla je u telefonskom razgovoru sociološkinja korisniku usluga udruženja građana čiji je ona predsednik i koje za novac nudi usluge obuke. Jer, to je danas način da se zainteresovani građani školuju u domenu psihoterapije. Prijave se u nekakva udruženja ili privredna preduzeća, vredno prolaze kroz sopstveni psihoterapijski proces („rad na sebi“), a takođe i „radioničarski rad“, koji se takođe plaća, i kada sve to završe, dobiju nekakav sertifikat udruženja građana da su psihoterapeuti.

Da bi ti neakreditovani sertifikati dobili na težini, udruženja građana koja pružaju usluge obuke u oblasti psihoterapije su se udružila u jedan savez, koji je isto tako udruženje građana; pa ako tu aplicirate, možete dobiti i „nacionalni sertifikat“ koji, pogađate, nije akreditovan. Tu priči nije kraj. Imate i međunarodno udruženje građana, Evropski savez psihoterapeuta, čiji je član i domaći savez. Oni, naravno, daju „evropski sertifikat“ da ste psihoterapeut, koji, već shvatate, nije akreditovan. Jer, šta znači akreditacija? Dozvola za rad, ali državna. Na primer, to je potrebno fakultetima i za to je opredeljen državni organ koji daje dozvole za rad. U slučaju psihoterapije, takvi državni organi ili komore ne postoje, pa se desilo da se psihoterapeutskom delatnošću bavi svako kome padne na pamet jer, što je više polaznika, veći je i profit.

Dakle, psihoterapijom se u Srbiji danas bave, bez ikakvog formalnog i stručnog nadzora filozofi, pedagozi, defektolozi, socijalni radnici, pravnici, ekonomisti, arheolozi, reditelji, inženjeri šumarstva, komunikolozi… I sociolozi, da se vratimo na tu predsednicu udruženja građana. Sociološkinja o kojoj je reč predsednica je udruženja građana koje pruža usluge iz obuke kognitivno-bihejvioralne terapije u kojoj je jedan od kamena temeljaca pojam „iracionalnog uverenja“. Prema pristalicama ovog terapijskog „modaliteta“ smatra se da iracionalna uverenja kojih se čovek slepo drži nemaju uporišta u stvarnosti, pa se proces psihoterapije sastoji u tome da ih terapijski „klijent“ uz pomoć psihoterapeuta razmotri, preispita i po mogućnosti zameni drugim uverenjima koja neće biti disfunkcionalna. Pretpostavka je da je psihoteraput osoba sa adekvatnim obrazovanjem i da je u sklopu svoje lične psihoterapije preispitao sopstvena iracionalna uverenja i, što je još važnije, da je naučio da ih prepoznaje i preispituje u budućnosti. Nažalost, nije vidljivo da su ti standardi potvrđeni. Verovanje da je psihoterapija profesija, da su sertifikati udruženja građana pravno valjani i da se korisnici usluga centra mogu izbacivati bez formalne odluke i mogućnosti žalbe mogu delovati kao iracionalna uverenja. Ono što je problem u incidentu sa izbacivanjem edukantkinje je utisak disfunkcionalnosti u postupanju sociološkinje koja izriče sankcije. Dok se nude u najmanju ruku sporni programi obuke za psihoterapiju, kažanjava se „javno delovanje“ edukanta bez trensparentnog postupka i prava žalbe. Nažalost, realnost je sada takva da je ovakvo ponašanje upravo „funkcionalno“ u smislu zarade, cenzure i zastrašivanja. Zvuči poznato?

Kako je, onda, jedna psihološkinja otišla u centar koji drži sociološkinja? Jednostavno, ona je otišla da uči od drugih psihologa u nekakvom centru i nije znala da je njegova predsednica sociološkinja, jer se na sajtu svog udruženja predstavlja kao doktor psiholoških nauka bez navođenja osnovnog obrazovanja. Razume se, ovog teksta ne bi bilo da je psihološkinja Tamara Đorđević nekog zaista uvredila ili da je prekršila bilo kakve etičke norme. Čak i da je neko prilikom kritikovanja bio imenovan, prema evropskom sudu za ljudska prava ne bi bilo krivice. Jer to su vrednosti koje su nam potrebne: sloboda govora i kritičko mišljenje. I da obrazovani stručnjaci vrše ovu delatnost uz odgovarajući državni nadzor. A ne laici sa „sertifikatima“ međunarodne nevladine organizacije koja lobira za svoje interese. U okviru svog naloga „Psiho ludens centar“ na društvenoj mreži Instagram, Tamara Đorđević je na kreativan način upotrebom multimedijalnih sadržaja razotkrivala i kritikovala štetne prakse modernih šamana, osoba koje imaju iracionalna uverenja da su psihoteraputi i da imaju blage veze o temama koje se odnose na psihofarmake, samoubistva, anksioznost, životne krize i mnoge druge. Takvim pristupom ona je prakse „stručnjaka“ koji u svrhu samopromocije iznose banalna i u krajnjoj liniji štetna „smatranja“ iz domena mentalnog zdravlja dovodila do apsurda i time izazivala njihov revolt.

Jer, većina osoba sa kratkim kursom iz psihologije i neakreditovanom obukom iz psihoterapije u dubini duše znaju da to što rade nije dovoljno dobro, iako su u to uložile veliki napor, vreme i novac. Isto važi i za neke psihologe koji su zbog profita zanemarili osnovna znanja koja su stekli na studijama gde su učili da je psihoterapija oblast kliničke psihologije. Osobe takve provenijencije same su se prepoznale u metaforama „stručnjaka koji izlaze iz frižidera“ ili u primedbi da se na mreži iznose „palanački komentari“. Naročito je upečatljivo pominjanje frižidera, jer tu ima više kandidata koji su se prepoznali, ne samo zbog frekvencije izlaženja, nego posezanja za sadržajem u njemu. Taj sadržaj prema frojdovskom ključu ne mora nužno da bude oralne prirode; to može da potiče iz faze koja dolazi posle oralne i odnosi se na skladištenje sadržaja koji se građanima štedro poklanja na društvenim mrežama, tabloidnim emisijama i podkastima.

Psihoterapija ostaje mračni predmet želje laika sa iracionalnim uverenjima i sve što u svojoj intelektualnoj nemoći, kao u primeru sa „izbacivanjem“, mogu da urade je pokušaj cenzurisanja glasnika koji im tu vest donose. Ali, ni to nije dovoljno dobro, jer pored iracionalnih uverenja postoje društvena pravila i mehanizmi gde se na objektivan način utvrđuje opravdanost sankcija bez formalne odluke, uprkos postojanju ugovorne obaveze. Na kraju, neću reći da je izbacivanje edukantkinje iz „psihoterapijske škole“ glupost. Radije bih išao u Strazbur turistički, nego zbog pravne stvari.

Autor je psiholog i univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.