Puna škola vrata, niotkuda đaka

Vi verovatno nikada niste bili u Mionici. Mionica je opštinsko mesto, udaljeno 18 km od Ljiga i 20 od Valjeva. Srednja škola u Mionici postojala je samo nekoliko godina početkom osamdesetih, kao izdvojeno odeljenje Medicinske škole iz Valjeva. Tada su profesori dovoženi kombijem iz Valjeva, uz dva „domaća“ profesora, jedan sam bila ja.

Upis u mioničku školu vršen je u junu pre zvanične odluke o osnivanju. Bilo je planirano da se upiše jedno odeljenje gimnazije opšteg smera, jedno kuvara i konobara i jedno trgovaca. Na sajtu ministarstva kojim Vi rukovodite može se naći podatak da je u junu u ovu školu upisano ukupno 17 konobara i kuvara i 12 trgovaca, uz 10 gimnazijalaca, ali su oni u međuvremenu prešli u druge škole, strahujući da ove škole neće biti, što bi bilo logično. Međutim, započeti posao je nastavljen, neka deca upisana u druge škole prenela su dokumenta u Mionicu, tako da u dva odeljena ima manje od 50 učenika. Da li znate da u srednjoj školi „Hiljadu trista kaplara“ u Ljigu nema dovoljan broj učenika upravo za „mionička“ zanimanja, što ranijih godina nije bio slučaj. Otvaranjem srednje škole u Mionici ugrožava se opstanak istih smerova u susednim opštinama, konkretno u ljiškoj školi. Što bi narod rekao, od gotovog se pravi veresija.

Istina je da je Mionica jedino opštinsko mesto u Kolubarskom okrugu koje do sada nije imalo srednju školu, ali to ne može biti argument za njeno osnivanje ako nema dece, nema kadra, a pre svega nema novca ni za rad postojećih škola. Od svega Mioničani imaju samo zgradu, ali i u nju su uložena prilična sredstva ovoga leta.

Polazak u srednju školu za mlade znači i novu sredinu, nove drugove i profesore. Mnogi svršeni osnovci žele promene u svom životu i često biraju školu van mesta življenja. Mladi Mioničani upisani u novu školu ostali su u istom školskom dvorištu, imaju iste profesore i nikakve izazove pred sobom u smislu dokazivanja u novom okruženju.

Ako je aktuelna mionička vlast (NS-SRS-SPS) želela da srednjom školom „kupi“ jedan broj birača i lobiranje za školu počela još u vreme ministara Vuksanovića i Lončara, što se može razumeti jer želi da ostavi neki trag za sobom, nije jasno zašto je Ministarstvo prosvete to dozvolilo. O kakvoj racionalizaciji Vi govorite kada se u vreme krize traće budžetska sredstva i otvaraju škole bez učenika. Da li je u ovom slučaju presudila politika, a protiv logike i konsultovanja struke? Projekat osnivanja srednje škole u Mionici morao je biti obustavljen, pošto je neoboriv argument protiv njenog osnivanja bio broj upisanih u junu – u dva odeljenja svega 29 učenika. Da li su ministri prisutni na sednici Vlade tog 17. avgusta imali prave ili frizirane podatke o broju učenika? Da li ste Vi znali za navedene cifre? Da li je neko od nadležnih u Ministarstvu prosvete imao podatke o broju osnovaca u mioničkoj opštini koji će za koju godinu postati srednjoškolci ili o broju upisanih prvaka? Jeste li konsultovali demografske stručnjake? Kako se ovaj ishitren potez uklapa u novu mrežu škola koja je planirana za nekoliko godina? Ili razmišljate u stilu šta Vas briga, ionako tada nećete biti ministar.

Šta bi na ovakvu (zlo)upotrebu budžetskih sredstava rekli nadležni u Međunarodnom monetarnom fondu koji su se susreli sa Vama krajem avgusta i predočili zahteve za evropske standarde u pogledu broje dece u odeljenjima i ostale uslove za bolje, racionalnije i jeftinije školstvo? Oni su ovih dana ponovo u Beogradu. Molim da javno odgovorite koliko je još ovakvih škola osnovano u poslednje dve godine. Ko će to da plati?

Da iskoristim priliku da i predsedniku mioničke opštine Milanu Matiću postavim samo jedno pitanje: Zašto nije upisao svoju kćer u „svoju“ školu da i ličnim primerom pokaže da se sa ovom školom mislilo ozbiljno. Ili je hteo školu za decu seljaka i radnika, a „elita“ neka bira Beograd ili, bar, Valjevo.

Mira Kojić, profesor i bibliotekar, Ljig