Radikalna levica - jedinstvo u akciji, ne u partiji 1Foto: Lična arhiva

Svakome ko je poslednjih šest meseci polagao iskrene nade u Partiju radikalne levice (PRL) kao dugo očekivanu, istinsku radničku opciju na našoj političkoj sceni, neće lako pasti raskol kome smo prethodne nedelje posvedočili.

Od izlaska sociologa Jova Bakića, do tada medijski najvidljivije ličnosti PRL-a, preko saopštenja Predsedništva o Bakićevom kršenju Programa partije, pa sve do otvorenog pisma sada već bivšeg članstva o zakulisnom finansiranju PRL-a novcem Komunističke partije Kine, nizale su se – i još se nižu – uzajamne kritike i optužbe preostalog i odlazećeg članstva partije.

Nema sumnje da će ovakav ishod još jednog projekta ujedinjenja levih snaga u Srbiji, nakon prethodnog neuspelog pokušaja sa Levim samitom Srbije, ostaviti razočaranim mnoge ljude koji su u PRL ušli puna srca i željni izgradnje političke alternative. Na kraće staze, raskol u PRL-u sigurno neće doprineti ni značajnom pomeranju levice sa političke margine. Ali da li je tako i na duže staze?

Ne treba da verujemo u to. I sam PRL nastao je sa idejom, ma koliko loše izvedenom u praksi, da smo zajedno jači. Pa, hajde da se osvrnemo kada smo to bili najjači i kakav nam oblik zajedništva treba.

Levica u Srbiji je tokom protekle decenije, čiji je početak obeležila finansijska kriza globalnog kapitalizma 2007. godine, bivala najjača onda kada bi se ujedinila u akciji. Setimo se uspešnih studentskih blokada i protesta ranih dvehiljaditih, koji su i rodili sadašnju radikalnu levicu. Setimo se talasa protesta nakon izbora 2017. godine, kada su ekstremni desničari hteli da privatizuju narodnu pobunu, ali su u prvih nekoliko dana oterani zajedničkom akcijom organizacija i pojedinaca s levice. Setimo se i talasa radničkih štrajkova iste godine, koji su se međusobno povezivali, a neki od njih i pobeđivali, uz jedinstvenu podršku s levice. Setimo se da je i Združena akcija Krov nad glavom, koja se bori za pravo svakog čoveka na dom i protiv izvršiteljske mafije, verovatno najsvetliji proizvod saradnje levičarki i levičara nezavisno od toga da li i kojoj organizaciji pripadaju.

Nijedno od pomenutih, a ni mnoga druga akciona jedinstva levice nisu podrazumevala da se prećutkuju ili ignorišu političke razlike svih uključenih. Naprotiv, otvorena i drugarska diskusija o različitim strategijama i taktikama borbe nužna je da bi bilo koja borba mogla da napreduje – i pobedi. No, ključ uspeha akcionog jedinstva leži u činjenici da nijedna organizacija niti pojedinac ne uspostavljaju monopol nad širim pokretom.

Partija radikalne levice je, međutim, pokušala da u okviru jedne, svoje organizacije ujedini mnoštvo različitih političkih vizura tako što će prenebregnuti i ućutkati neslaganja, dok se u šire borbe uključivala prvenstveno zarad vlastite medijske promocije. To je, kao što vidimo, recept za neuspeh kako jedne partije, tako i širih borbi u kojima možemo da pobedimo jedino zajedničkim snagama i pridobijanjem širih društvenih aktera – na prvom mestu, radničke klase.

PRL nije nastao samo s idejom da ujedini svu levicu u jednoj organizaciji, već i da društvenim borbama da parlamentarni izraz. U tom naumu se ne razlikuje puno od onoga što su pokušali Siriza u Grčkoj ili Džeremi Korbin u britanskoj Laburističkoj partiji.

Da li se, međutim, parlamentarna levica može graditi kao snaga ako nije snažno ukorenjena u društvenim pokretima? Pogledajmo šta se desilo drugde. Siriza je 2015. godine osvojila parlamentarne izbore, čime je radikalna levica u Evropi napokon napravila proboj do vlasti. Učinila je to zahvaljujući podršci i poverenju grčke radničke klase iznurene paketima mera „štednje“ koje su joj nametnuli evropski kreditori. Pa ipak, Siriza na vlasti brzo je kapitulirala zahtevima kreditora, uprkos obećanju datom radničkoj klasi Grčke – da glas za Sirizu na biralištima znači raskid s politikom „štednje“.

Džeremi Korbin je 2015. godine preuzeo kormilo laburista i zaokrenuo partiju u radikalno levom smeru. On je doživeo uspon nakon što je više stotina hiljada ljudi iz različitih društvenih pokreta ušlo u partiju. Međutim, iako je Korbin bio i ostao „čovek iz pokreta“, njegova partija u parlamentu nije; štaviše, ona ga je vremenom sve više udaljavala od pokreta koji su mu dali snagu i pretvorila radikalnu opoziciju konzervativcima u „vladu u čekanju“ – koju nije dočekala.

Uprkos razlikama, oba primera navode na jedinstven zaključak: ako levica nije jaka u radničkom i drugim društvenim pokretima, neće biti ni u parlamentarnoj politici. Ako je pak usredsređena prvenstveno na parlament, umesto na borbe eksploatisanih i potlačenih, neće imati iz čega da crpi onaj borbeni potencijal koji je čini levicom.

Kao što su dokazale nebrojene prekršajne prijave protiv aktivistkinja i aktivista Združene akcije, ali i skorašnje otkriće da su 2017. godine ljudi koje je država targetirala kao „vođe protesta“ prisluškivani – uključujući našu tadašnju članicu, Jelenu Bogdanović – država nas doživljava kao najveću pretnju onda kada, preko organizacijskih linija, kroz pokrete gradimo zajednički otpor sistemu. Gradeći jedinstvo u konkretnim borbama jedino možemo da prevaziđemo postojeće razlike i uspostavimo novi politički kvalitet. Zato je akciono jedinstvo levice odskočna daska sa političke margine – i ka širokoj političkoj borbi radničke klase.

Autorka je aktivistkinja Marks21 i apsolventkinja sociologije

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.