Radikalna levica - jedinstvo u akciji, ne u partiji 1Foto: Lična arhiva

Od izlaska sociologa Jova Bakića, do tada medijski najvidljivije ličnosti PRL-a, preko saopštenja Predsedništva o Bakićevom kršenju Programa partije, pa sve do otvorenog pisma sada već bivšeg članstva o zakulisnom finansiranju PRL-a novcem Komunističke partije Kine, nizale su se – i još se nižu – uzajamne kritike i optužbe preostalog i odlazećeg članstva partije.

Nema sumnje da će ovakav ishod još jednog projekta ujedinjenja levih snaga u Srbiji, nakon prethodnog neuspelog pokušaja sa Levim samitom Srbije, ostaviti razočaranim mnoge ljude koji su u PRL ušli puna srca i željni izgradnje političke alternative. Na kraće staze, raskol u PRL-u sigurno neće doprineti ni značajnom pomeranju levice sa političke margine. Ali da li je tako i na duže staze?

Ne treba da verujemo u to. I sam PRL nastao je sa idejom, ma koliko loše izvedenom u praksi, da smo zajedno jači. Pa, hajde da se osvrnemo kada smo to bili najjači i kakav nam oblik zajedništva treba.

Levica u Srbiji je tokom protekle decenije, čiji je početak obeležila finansijska kriza globalnog kapitalizma 2007. godine, bivala najjača onda kada bi se ujedinila u akciji. Setimo se uspešnih studentskih blokada i protesta ranih dvehiljaditih, koji su i rodili sadašnju radikalnu levicu. Setimo se talasa protesta nakon izbora 2017. godine, kada su ekstremni desničari hteli da privatizuju narodnu pobunu, ali su u prvih nekoliko dana oterani zajedničkom akcijom organizacija i pojedinaca s levice. Setimo se i talasa radničkih štrajkova iste godine, koji su se međusobno povezivali, a neki od njih i pobeđivali, uz jedinstvenu podršku s levice. Setimo se da je i Združena akcija Krov nad glavom, koja se bori za pravo svakog čoveka na dom i protiv izvršiteljske mafije, verovatno najsvetliji proizvod saradnje levičarki i levičara nezavisno od toga da li i kojoj organizaciji pripadaju.

Nijedno od pomenutih, a ni mnoga druga akciona jedinstva levice nisu podrazumevala da se prećutkuju ili ignorišu političke razlike svih uključenih. Naprotiv, otvorena i drugarska diskusija o različitim strategijama i taktikama borbe nužna je da bi bilo koja borba mogla da napreduje – i pobedi. No, ključ uspeha akcionog jedinstva leži u činjenici da nijedna organizacija niti pojedinac ne uspostavljaju monopol nad širim pokretom.

Partija radikalne levice je, međutim, pokušala da u okviru jedne, svoje organizacije ujedini mnoštvo različitih političkih vizura tako što će prenebregnuti i ućutkati neslaganja, dok se u šire borbe uključivala prvenstveno zarad vlastite medijske promocije. To je, kao što vidimo, recept za neuspeh kako jedne partije, tako i širih borbi u kojima možemo da pobedimo jedino zajedničkim snagama i pridobijanjem širih društvenih aktera – na prvom mestu, radničke klase.

PRL nije nastao samo s idejom da ujedini svu levicu u jednoj organizaciji, već i da društvenim borbama da parlamentarni izraz. U tom naumu se ne razlikuje puno od onoga što su pokušali Siriza u Grčkoj ili Džeremi Korbin u britanskoj Laburističkoj partiji.

Da li se, međutim, parlamentarna levica može graditi kao snaga ako nije snažno ukorenjena u društvenim pokretima? Pogledajmo šta se desilo drugde. Siriza je 2015. godine osvojila parlamentarne izbore, čime je radikalna levica u Evropi napokon napravila proboj do vlasti. Učinila je to zahvaljujući podršci i poverenju grčke radničke klase iznurene paketima mera „štednje“ koje su joj nametnuli evropski kreditori. Pa ipak, Siriza na vlasti brzo je kapitulirala zahtevima kreditora, uprkos obećanju datom radničkoj klasi Grčke – da glas za Sirizu na biralištima znači raskid s politikom „štednje“.

Džeremi Korbin je 2015. godine preuzeo kormilo laburista i zaokrenuo partiju u radikalno levom smeru. On je doživeo uspon nakon što je više stotina hiljada ljudi iz različitih društvenih pokreta ušlo u partiju. Međutim, iako je Korbin bio i ostao „čovek iz pokreta“, njegova partija u parlamentu nije; štaviše, ona ga je vremenom sve više udaljavala od pokreta koji su mu dali snagu i pretvorila radikalnu opoziciju konzervativcima u „vladu u čekanju“ – koju nije dočekala.

Uprkos razlikama, oba primera navode na jedinstven zaključak: ako levica nije jaka u radničkom i drugim društvenim pokretima, neće biti ni u parlamentarnoj politici. Ako je pak usredsređena prvenstveno na parlament, umesto na borbe eksploatisanih i potlačenih, neće imati iz čega da crpi onaj borbeni potencijal koji je čini levicom.

Kao što su dokazale nebrojene prekršajne prijave protiv aktivistkinja i aktivista Združene akcije, ali i skorašnje otkriće da su 2017. godine ljudi koje je država targetirala kao „vođe protesta“ prisluškivani – uključujući našu tadašnju članicu, Jelenu Bogdanović – država nas doživljava kao najveću pretnju onda kada, preko organizacijskih linija, kroz pokrete gradimo zajednički otpor sistemu. Gradeći jedinstvo u konkretnim borbama jedino možemo da prevaziđemo postojeće razlike i uspostavimo novi politički kvalitet. Zato je akciono jedinstvo levice odskočna daska sa političke margine – i ka širokoj političkoj borbi radničke klase.

Autorka je aktivistkinja Marks21 i apsolventkinja sociologije

close
Radikalna levica - jedinstvo u akciji, ne u partiji 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.