Rani i ostali radovi

Borka Pavićević Od kako smo u Centru za kulturnu dekontaminaciju u nedelju 15. juna prikazali film „Rani radovi“ Želimira Žilnika, u okviru programa „Plus, minus četrdeset godina 68“, traje utisak o čudesnoj anticipativnoj moći ovog filmskog dela i njegovih autora.
Mlada publika, kao i oni koji do sada nisu gledali ovaj film, danima govore o njegovom profetizmu i činjenici da su „Rani radovi“ snimljeni 1969. godine, a da je u njima „nacrtan“ dalji tok sudbine ove zemlje.
Kada smo u ovom novom, postmiloševićevskom periodu, dve hiljade druge, snimali film „Dan bez osobitog značenja“ reditelja Branimira Guzine – na opustošenoj stanici „Margarita“, i u duševnoj bolnici „Lec“, te u poljoprivrednoj zadruzi u Vršcu – mislila sam na „Rane radove“. Ne samo zato što smo se umesto u Žilnikovom „spačeku“ vozili na dresini, pričajući o lustraciji, već zato što su prostori ispražnjeni od rada i života bili upravo onakvi kakvi su u „Ranim radovima“, toliko godina posle njih. U nekadašnjoj zemljoradničkoj zadruzi po preostalim stolovima i podovima vukli su se šapirografisani materijali sa davno zaboravljenih sastanaka radnika-samoupravljača, dok su se u nekadašnjem dvorcu Dunđerskih jedan lekar i nekoliko sestara starali o pet stotina bolesnika po užasno vrućem danu. Kada je, tu skoro, bilo reči o stanju u našim duševnim bolnicama, htela sam da zovem Vojislava Brajovića koji je učestvovao u snimanju ovoga filma, izgovarajući u jednoj potpuno bunjuelovskoj sceni, koju je život nastavio, pesmu „Istorijska čitanka“ Brane Petrovića. Želela sam da ga podsetim na ono što smo zajedno videli u „Lecu“. Gde su posle Vojine pesme pacijenti tražili da nastave, sa verande nekadašnjeg dvorca u užasnom mirisu karbola, svega onoga što proizvodi nesrećno ljudsko telo koje duša ne drži pod kontrolom, a pomoći nema.
Reč je o onome što je nekada postojalo, a danas je u tako jadnom stanju. Reč je, naravno, o kontinuitetima i diskontinuitetima, baš kao što je scena razgovora sa meštanima u zemljoradničkoj zadruzi bila u stvarnosti ona iz Žilnikovog filma, različita samo utoliko što ništa u istoriji nije prosta analogija.
Zašto i kako se neprekidno razara, prazni i napušta ono što je već jednom napravljeno, a ono novo koje se tek zapatilo biva takođe napušteno? Dvorac Dunđerskih i kanali za navodnjavanje zarasli u šikaru. Nekada postojeći travnjaci ispred oronulih kuća zarasli u korov. Tamo je nekoć bilo cveće.
Međutim – a nije daleko od pitanja kontinuiteta i diskontinuiteta, odnosa prema drugima, prema zemlji, nezi, održavanju, okolini, prema živome i prema mrtvome, prema živima i mrtvima, te i prema budućnosti – vest o prekjučerašnjem potpisivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Bosne i Hercegovine Evropskoj uniji nije ovde objavljena na naslovnim stranama, ni u udarnim vestima.
Politika govori o ovom događaju kroz izjavu Miroslava Lajčaka „BIH čeka dugačak put i mnogo posla“, na četvrtoj strani. Blic donosi vest u okviru teksta „EU će zatražiti od Irske novi referendum“. Danas izveštaj objavljuje pod naslovom: „Nada u evroatlantske integracije“. Svi drugi, oni najtiražniji, preskaču „ovaj događaj koji se dogodio“, baš kao što su preskakana ostala „događanja“, „hepeninzi“ i „performansi“ „na teritoriji nekadašnje Jugoslavije“, pre i posle Dejtona.
Listajući beogradsku štampu može se zaključiti da je irsko „ne“ daleko zastupljenije od „da“ Bosne i Hercegovine i Evropske unije.
Da li je to zbog toga što mi sa svojom „pričom“ nismo još „u igri“, ili što „dil“ još uvek ovde nije sklopljen zbog „jezička na vagi“ (ako još jednom pročitam ili čujem ovu frazetinu nisam sigurna šta će se meni dogoditi ili onome ko je izgovara). Ili je to nekakva promišljena politika „u regionu“. (Nikada ne znaš da li su namere svesne ili podsvesne, da li su izjave i reakcije takve kakve su iz pameti ili iz gluposti.)