Neamerički građani više su za reizbor Baraka Obame nego za pobedu njegovog rivala Mita Romnija. Za to ima dobrih razloga. Kada je reč o ekonomiji, posledice Romnijeve politike na kreiranje neravnopravnijeg društva ne bi se direktno osetile u inostranstvu. Ali ostali su u prošlosti često sledili primer Amerike i u dobru i u zlu. Vlade mnogih država brzo su se složile s mantrom deregulisanih tržišta Ronalda Regana, što je bila politika koja je dovela do najgore globalne recesije od tridesetih godina.
Romnijev pokušaj da se pre vremena smanji deficit iako je američka ekonomija još na staklenim nogama gotovo sigurno će oslabiti ionako slab ekonomski rast SAD, a ako se evrokriza pogorša, mogla bi da dovede do nove recesije. U tom slučaju, uz smanjenje američke potražnje, ostatak sveta bi zaista prilično direktno osetio ekonomske posledice Romnijevog mandata.
Time se postavlja pitanje globalizacije koja podrazumeva jedinstveno delovanje međunarodne zajednice na mnogim frontovima. Ali ono što se traži kada je reč o trgovini, finansijama, klimatskim promenama se ne radi. Mnogi ove neuspehe delimično pripisuju odsustvu američkog liderstva. Romni možda odaje utisak hrabrosti i jake retorike, ali je mala verovatnoća da će ga ostali svetski lideri slediti zahvaljujući uverenju (prema mom mišljenju ispravnom) da će SAD i njih povesti u pogrešnom pravcu.
Američka „izuzetnost“ možda dobro prolazi na domaćem terenu, ali ne u inostranstvu. Rat Džordža Buša u Iraku pokazao je da Amerika, koja troši na odbranu gotovo koliko ostatak sveta, nije mogla da uspostavi mir.
Ispostavilo se da kapitalizam u američkom stilu nije ni efikasan ni stabilan. Budući da su prihodi većine Amerikanaca stagnirali petnaest godina, bilo je jasno da američki ekonomski model nije bio produktivan za većinu građana, bez obzira na šta su podaci o BDP ukazivali. Zapravo, taj model je „pukao“ čak pre nego što je Buš otišao. Uz kršenja ljudskih prava praktikovana dok je bio na vlasti, Velika recesija, predvidljiva (i predviđena) posledica njegove ekonomske politike, doprinela je slabljenju američke meke moći onoliko koliko su ratovi u Iraku i Avganistanu doprineli slabljenju kredibiliteta njene vojne sile.
Amerika je posebna jer spada u razvijene zemlje koje građanima pružaju „pravo na nediskriminaciju“. A Romnijeva drastična kresanja budžeta, na čijoj bi se meti našli siromašni i srednja klasa, dodatno bi otežala socijalnu mobilnost. Istovremeno bi trošio više novca na oružje nauštrb investicija u infrastrukturu i obrazovanje. Romni se nije distancirao od Bušove politike.
Na primer, tri pitanja koja su u centru ranije spomenute globalne agende – klimatske promene, regulaciju finansija i trgovinu. Romni se nije izjašnjavao o prvom pitanju. Što se regulacije finansija tiče, iako je kriza povećala potrebu za strožim pravilima, pokazalo se da je dogovor nedostižan, delimično zbog toga što je administracija Obame preblizu finansijskom sektoru. A kada je Romni u pitanju, distance ne bi bilo uopšte – metaforički rečeno, on jeste finansijski sektor.
Finansijsko pitanje za koje postoji globalna saglasnost jeste potreba da se zatvore banke u poreskim rajevima. Novac ne odlazi na Kajmanska ostrva da brže raste na tamošnjem suncu; ovom novcu čak prija odsustvo sunčeve svetlosti. Ali, budući da Romni nema nameru da se izvini zato što i sam koristi banke na Kajmanskim ostrvima, malo je verovatno da ćemo primetiti napredak čak i u ovom domenu.
Kada je reč o trgovini, Romni obećava da će povesti trgovinski rat s Kinom i da će je proglasiti manipulatorom valute, što mu ostavlja malo prostora za manevar. On odbija da primeti ogroman porast vrednosti renminbija u proteklih nekoliko godina ili da prizna da iako promene u deviznom kursu Kine mogu da utiču na bilateralni trgovinski deficit, ono što je važno jeste američki multilateralni trgovinski deficit.
Ironija, koju opet Romni ne razume, leži u tome što druge zemlje optužuju SAD za manipulaciju valutom. Naposletku, jedna od glavnih koristi od politike „kvantitativnog olakšanja“ Federalnih rezervi, koja je možda jedini kanal sa znatnim uticajem na realnu ekonomiju, potiče od depresijacije američkog dolara. Svet mnogo zavisi od izbora u Americi. Nažalost, većina ljudi kojih će se oni ticati, a to je gotovo ceo svet, neće imati uticaja na njihov ishod.
Autor je profesor na Univerzitetu Kolumbija
Copyright: Project Syndicate, 2012.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
