Pre nekoliko meseci u Bahrainu gledala sam film „My Name Is Khan“. Izabrali smo ovaj film sasvim slučajno. Sala je bila puna, publika uglavnom Arapi, tradicionalno obučeni u abaje i thobe, tek poneki Indus, moj suprug i ja…
„Postoje samo dve vrste ljudi na ovom svetu. Dobri ljudi koji čine dobre stvari i loši ljudi koji čine loše stvari“ – rekla je na samom početku filma Khanova majka.
Slike su se menjale na ekranu. Neka čudna tišina koja se prekidala prvo smehom, a potom i suzama…
Usledile su potresne, gotove poetske scene: u jednoj kući punoj ljubavi na različite načine mole se Khan i njegova supruga, 11 septembar i napad na Ameriku, muslimani pomažu hrišćane, hrišćani plaču jer osećaju bol jednog muslimana…Vole se i poštuju iako su različiti.
„Alahov put je put ljubavi, a ne mržnje i rata“ – citiraju u filmu delove Kurana.
U filmu, kao i u životu – ljubav često preraste u nerazumevanje, a potom i u mržnju. Ljubav i mržnja nemaju granice. Ipak, ljubav može ono što mržnja nije u stanju – da pobedi! To je bio i kraj filma, njegova poruka za nas.
U toj prepunoj bioskopskoj sali, toj publici obučenoj u crno i belo, poželela sam glasno da kažem: „Moje ime je Marina i ja nisam terorista“! Zapljusnuta emocijama sa velikog ekrana shvatila sam da malo ko od nas nije poželeo to glasno da kaže. Barem jednom! Nije važno koje smo religije, boje kože, kojim jezikom pričamo, breme nacije kojoj pripadamo („kolektivne krivice“) – ponekad, spusti se na nas, i mi se jednostavno osećamo krivima.
Već nekoliko godina živim u Kraljevini Saudijskoj Arabiji i svaki put kada u novinama vidim fotografije Radovana Karadžića, Biljane Plavšić, Ratka Mladića – ja se osećam krivom. Rođena sam u Srbiji, a oni su ratni zločinci. Srbija ne može u Evropu dok se svi oni ne isporuče Hagu. To je uslov. Srbija čeka ulazak u EU, a ja čekam da se nekako oslobodim te krivice.
Sve na svetu bih dala da mogu, kao i Khan, glasno da kažem: „Moje ime je Marina i ja nisam terorista.“ Da me čuju svi – predsednik Amerike ili barem publika koja je sedela sa mnom u Bahrainu.
Često mislim o filmu, o glavnom junaku. Gledala sam film nekoliko puta. Khan je dobar momak, i mi Srbi imamo dobre momke, naučnike koji su promenili svet – Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković, Mileva Marić…
Njih nema u novinama. Piše se uglavnom o lošim momcima, loše vesti brže putuju, lakše nađu put do naših domova …
U Madridu 2008. godine saudijski kralj Abdullah otvarajući Internacionalnu religijsku konferenciju rekao je: „Braćo moja, mi moramo reći svetu da razlike ne treba da nas dovedu do rasprava i svađa. Tragedije koje smo iskusili kroz istoriju nisu greške religija, već su izazvane ekstremizmom koji je bio usvojen od sledbenika raznih religija, ali i političkih sistema. Čovek može da izazove veliku destrukciju planete, ali čovek ima snagu i moć da od zemlje napravi oazu mira i spokojstva gde bi sledbenici svih religija mogli da žive poštujući jedni druge, da se problemi zajednički rešavaju kroz dijalog i bez nasilja. Ljudska rasa ima mogućnost da pobedi mržnju – ljubavlju, da pobedi netoleranciju – tolerancijom…“
Ljubav i razumevanje ipak pobeđuje, shvatila sam u toj bioskopskoj sali u Bahrainu. Film je napustilo samo nekoliko ljudi koji ga nisu razumeli!
Većina je ostala zajedno do samog kraja, brisala suze i bila srećna zbog hepienda.
Ima nade za našu planetu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
