„Šačica“ nasilnika, ljudi na zadatku

Iza scene je uvek organizovana aktivnost moćnih delova društva protiv kojih vlast ne ustaje već se ili pridružuje ili je direktno koristi, ukoliko je već nije sama stvorila. I to nije nikakva teorija zavere već koristan stranački posao koji se prilikom prvih znakova bezakonja uglavnom oglašava aktom beznačajnih „šačica“.

Za psihologe nesrećno detinjstvo u ratu, bez perspektive može da bude i olakšavajaća okolnost za ono što rade „deca“ ubijajući i premlaćujući sve izrode. Za političare takvog olakšavajućeg faktora nema i upravo oni – ne policija na prvom mestu – snose najveću odgovornost za sve nasilje, strah i osećanje nesigurnosti u porodicama širom Srbije.

Sa skupštinskih govornica (od Beograda do lokalnih), sa sastanaka glavnih i otadžbinskih uprava stranaka, pored onoga „lopov, lažov“ (što deluje čak bezazleno) odzvanjaju reči osuda protiv stranaca, stranih plaćenika i izdajnika srpskog roda i nacije, ugrožavanja svega srpskog od ćirilice (u suštini, reč je o zabrani latinice) do „proglašavanja najboljih srpskih sinova i heroja za ratne zločince“. U tom horu su i svojevrsne intelektualne elite na promocijama knjiga na iste teme. I ako se ima u vidu istina da je „prvo bila reč“, onda su reči stranac i izdajnik zapravo prethodile ovom nasilju, koje je zatim ohrabrivano tvrdnjama zvaničnika da je to samo šačica huligana, skinhedsa, navijača. Šačica je u upotrebi poslednjih dvadeset godina. Tako je bilo sa 20.000 studenata na ulicama Beograda, tako je bivalo čak i sa prvom pojavom oružane pobune Albanaca na Kosovu, pa se „šačica“ pretvorila u Oslobodilačku vojsku (OVK) i tako je ostalo do danas.

„Šačica“ se može objasniti namerom vlasti da se ne prizna poraz, da se istina skrije od javnosti, a u poslednje vreme je inspirisana i sasvim slobodnim tumačenjem demokratije koja ide do anarhizma, do razaranja svega, naročito na ulicama odakle se može i u medije dopreti slikom (napravljenom policijskim kamerama prilikom „uviđaja“). Čak i ako je možda negde jednom sve i počelo sa „šačicom nezadovoljnika“ u demokratiji na srpski način grupa je postajala sve veća zahvaljujući onima koji su je inspirisali ili iskoristili. Da se priznalo da to uopšte nije šačica ne bi se danas govorilo o zabranama Obraza ili 1389. i tek sada i zvanično i priznavalo s kakvim su programima registrovani i kako su lepo izvršavali sve zadatke i oni neregistrovani, „demokratskim poretkom“ zaštićeni. Pretnje smrću, batinama, ispisane grafitima ili u lepo složenim „flajerima“ i plakatima, prekidanje koncerata, predstava, Peščanika, proglašavani su – dijalogom.

Autori ovakve definicije dijaloga su osim nonšalantnih političara koji brane demokratiju (!) i javni tužioci, od vrhovnih do opštinskih, koji znaju da nikako nije reč tek o „šačici“ nezadovoljnih mladih ljudi što vole svoju zemlju i sportske klubove. Znaju – sa sigurnošću se može tvrditi – gde i koga slušaju (sastanci Obraza, na primer), ko im sastavlja programska načela, ko im daje novac za plakate i ostale aktivnosti, ko je vlasnik ili koja stanka ima uticaja u kojem klubu. Uz to demokratiju na srpski način obogaćuju mediji koji bez razloga nose ime tabloida, jer u svetu su kao takvi neprepoznatljivi: ne bave se tračem već politikom. Deluju kao pravi politički projekti pojedinih stanaka, delova službi ili neke cele službe. A i tužioci i sudije i sudovi u reizborima i ko zna još kakvim zakonskim radnjama su podložni stranačkim hirovima uključujući i činjenicu da jedan broj njih i ne želi da bude nezavisna ličnost. Umesto toga to su ljudi – na zadatku.

Zato nasilje i strah od nasilja ne izgleda da može da bude, čak ni po uobičajenom ovdašnjem maniru kad je reč o aferama, tema koja će biti iscrpljena samo za jedan dan ili jednu nedelju. Aktuelnost je ne samo pogubna zbog smrtnih ishoda već i zbog toga što je to nešto što je trajalo, ali i traje i trajaće čak i ako bude zabrana, sve dok se ne osvetli pozadina ljudi na zadatku. Dokaz: prebijeni Libijac, poslednji slučaj bar u vremenu nastanka ovog teksta. U međuvremenu, može da bude još neko: stranac ili srpski izdajnik.