Šampanjac za predsednika

Mada bi možda dokaz da je to preovlađujući princip mogao da bude i svaki postupak protiv lekara koji primi 200-300 evra mita ili nekog profesora što je po prirodi stvari skromniji, pa se zadovoljava i sa stotkom?

Pred zakonom, dakle, kao u svakoj pravnoj i pravičnoj državi u svetu – nema izuzetaka.

Osim ako ga ne krši neko u tajnosti, odnosno ne baš onako javno kao predsednik u službenoj loži pred celim stadionom i TV publikom. U službenim prostorijama (kaže se sada u obrazovanoj eliti na vrhu u „ofisima“) stvari mogu da stoje drukčije. Dokaz su i reči istog prekršitelja, predsednika Srbije na proslavi BIA, da ima i onih koji su ostali u državnim institucijama, a suštinski su deo kriminala i da se sa njima mora obračunati (za ovo zaslužuje da se u njegovu čast popije šampanjac!). Ostali su valjda iz nekog ranijeg vremena, onog kad se sumnjalo da država radi svašta što kriminalno (od kraja 80-ih, pa sve do 2003, na primer), a onda od sumnje do saznanja o tome stiglo se posle atentata na premijera Đinđića. Tada je izašlo na videlo da su „deo kriminala“ o kojem sad možda govori predsednik Tadić – bili državni službenici, u policiji, ali i svugde, pa je čak za vreme vanrednog stanja bilo i hapšenja, ali posle ipak nije sve do kraja rasvetljeno, jer su morala da budu zaustavljena. I sad nije baš najjasnije da li među onima o kojima B. Tadić govori ima onih „starih“ ili su im se pridružili i novi? To sigurno zna policija, pa i BIA, ali po svemu sudeći stvar s njima izgleda kao sa ovim navodnim navijačima, organizovanim uličnim bandama koji haraju gradom – „srbujući“.

Zajedničko tom „delu kriminala“ u državi i ovima na stadionu (ne misli se na predsednika i ministarku) jeste da bude nedoumicu o načelu „svi jednaki pred zakonom“, pre svega zbog dužine svog postojanja. Nedoumicu izazivaju podaci iz vrha vlasti da su te ulične „patriotske bande“ napravile 700 – 800 krivičnih prekršaja, dela i nedela. Pitanje je: da li su te sve „nasilne radnje“ mogli da naprave za poslednje dve nedelje ili mesec dana, što čak i za njihovu spremnost i surovost ne izgleda verovatno? Za njih se, reče tužilac, znalo oko dve godine!

Koliko dugo se zna ili sumnja (najčešće se o tome oglašava g. Šabić) da nepodobne radnje što se zakona tiče postoje u državnim institucijama? Može se osnovano pretpostaviti da im je zagarantovan rok trajanja sve dok su iz stranaka na vlasti ili uticajne (navodno) opozicione koje zgodno oni vladajući mogu da pridobiju prilikom nekog glasanja u Skupštini za neki Vladin predlog?

Proizilazi, dakle, da ipak pred zakonom ima izuzetaka, pogotovo što postoje razni zakonski akti (ne mora uvek biti Krivični zakonik) po kojima izuzeci potvrđuju pravilo. Jedan od njih je, na primer, onaj o monopolu, drugi o konkurenciji (možda su i to isti, pravnici to bolje znaju) gde su izuzeci pravilo. Ne toliko što policija koja se inače ističe u presecanju internacionalnih kanala droge, o njima ništa ne zna, već što su pod zaštitom „poreskog sistema“.

U svim demokratskim i pristojnim državama sveta veliki kapital ulaže u razne dobrotvorne svrhe (borba protiv gladi u subotu, recimo, gde su neki dali priloge, a drugi nisu) i za to ima izvesna „zakonska izuzeća“ u plaćanju poreza. U Srbiji nije da to takođe ne postoji, ali se olakšice i nejednakost pred zakonom računaju prema donacijama strankama. Kako i dolikuje partijskoj državi. I sad bi trebalo verovati da su u Srbiji stvarno svi isti pred zakonom. Da neće policija i tužilac čekati do ubistva Francuza da pohvata kriminalce, da će uskoro biti objavljeno ko je „deo kriminala“ što je B. Tadić pomenuo da se ne bi sumnjalo u celu državu i da neće „slučajevi“ zastarevati (kao kod Pahomija).

Što se tiče „patriotskih navijača“ već su oni iz 1389, ali i drugi, ispisali grafite „nema predaje“ i postrojavaju se možda i bez velikog razloga?