Sapinjanje i saplitanje

 Sve to govori da u svakoj radnoj sredini postoji nevidljivi rat, a da svaka naša ustanova podseća na ratno bojište, na kome štekću nevidljivi mitraljezi, haubice i ostala moguća i nemoguća naoružanja i sprovode se ratne strategije „po dubini i po širini“. U takvim okolnostima ako pojedinac i pokuša da pokrene inicijativu, najpre mu se može desiti da je direktni pretpostavljeni odbije i vrati na „stručni tim“ koji treba da izvrši njenu superviziju. Sem sumnje u kompetenciju pojedinca i njegove dobre namere, tu postoji saplitanje i „dvostruko sapinjanje“ koje naprosto blokira pojedinca da sprovede ideju. Dakle, jedno ograničavanje sprovodi šef koji ne prihvata ideju a drugo „obuzdavanje“ koje se inače primenjuje na selu za mladu stoku da ne brsti ili da ne ulazi u detelinu, sprovode same kolege, koje, takođe, nesvesno sprovode stigmatizaciju (etiketiranje).

Tako kada pojedinac uđe sa svojom idejom u timski rad najmanje što mu se može desiti jeste ismejavanje, ali i traženje sitnih grešaka koje su se, recimo, prilikom kucanja potkrale. Potom on pokušava besomučno da ispravi greške, a kolega ili koleginica i dalje ih traže. Ako ih ne pronađu na „projektu“, novoj ideji, onda prelaze na odvezane pertle ili fleku na pantalonama. Kada se sve to nekako završi, sledi potpisivanje ispod nove ideje, gde se pokretač inicijative neutrališe i stavlja u poziciju uravnilovke, po kojoj su svi zaslužni za rad na novoj ideji. Sa uobličenom novom idejom i potpisima članova stručnog tima se odlazi kod šefa koji celu ideju pripisuje sebi i prikazuje je direktoru ili upravniku kao svoje delo.

Dakle, u praksi je mnogo teško sprovesti novu ideju a da nije opterećena sujetama pretpostavljenih i kolega uz sprovođenje nepotrebne demonstracije moći u čijoj osnovi je koersivnost (primoravanje). Epilog svega je destimulacija profesinalnog rada gde se pri godišnjem ocenjivanju u obzir uzimaju kriterijumi, kao što je bespogovorna poslušnost neprikosnovenom autoritetu i odanost šefu dok se inicijativa kažnjava i ocenjuje nižim ocenama. Jer u našim ustanovama nije bitno šta se kaže (radi) već ko to kaže (radi). Odnosno nije isto kada nešto kaže upravnik, direktor, načelnik, šef ili obični izvršilac – „fizikalac“ od koga se očekuje da bespogovorno sprovodi naredbe.

Za inicijativu niko i ne pita. Ona nije bitna. U mnogim ustanovama je zato fizička prisutnost na poslu prioritet. U međuvremenu da li neko i kako radi, da li spava, drema, čita novine, sate provodi u radničkoj menzi, telefonira, to nije bitno. Bitno je da se profesionalni rad i inicijativa sputava i kažnjava, a da se nerad afirmiše i nagrađuje. Sve to pothranjuje opšteprihvaćena filozofija nerada koja je metastazirala u našim ustanovama, gde je koncept društvene filantropije (ljubavi prema bližnjem) neutralisan preko imperativa kako ukrotiti „neposlušnog.“

Željko Lj. Krstić, sociolog iz Valjeva