Šarl de Gol, Kosovo i EU

Ovo poslednje je tačno, kao što je tačno i da general De Gol nije propustio da posle II svetskog rata pod okrilje Francuske vrati Alzas i Lorenu, teritorije sa jakim prisustvom germanskog stanovništva koje je u različitim istorijskim periodima pripadalo Nemačkoj.

Pored toga, primenom načela integrisanja u Francusku republiku, vršena je francizacija ovog stanovništva. Drugi primer koji se pominje u ovom kontekstu je De Golova politika vezana za alžirsku krizu. Naime, posle Drugog svetskog rata iako se nalazio na Afričkom kontinentu, današnji Alžir bio je departman francuske države u kojem je živelo preko dva miliona Francuza odnosno evropskih hrišćana. U kontekstu svetskog procesa dekolonizacije arapsko stanovništvo tražilo je nezavisnost, dok je pak evropsko zahtevalo očuvanje francuskog suvereniteta na toj teritoriji.

Zbog svega iznetog izbio je i građanski rat u Alžiru. De Gol je početkom 60-ih godina odlučio da prizna nezavisnost Alžira i sa alžirskim revolucionarima zaključio sporazume iz Eviana. Tim sporazumima Alžir je stekao nezavisnost, ali su se nove alžirske vlasti obavezale da garantuju fizičku i imovinsku sigurnost evropskom stanovništvu. Međutim, po proglašenju nezavisnosti, alžirske vlasti nisu htele ili nisu mogle da poštuju dogovoreno, te je usledio talas nasilja nad Evropljanima, a zatim i egzodus dva miliona hrišćana iz Alžira u Francusku. Ovaj tragičan događaj i danas predstavlja otvorenu ranu za mnoge Francuze. Zbog alžirske politike izvršen je atentat na generala De Gola kod Peti Klamara u predgrađu Pariza, ali ga je on čudom preživeo. Legenda kaže da je život De Golu i njegovoj supruzi spasilo hidropneumatsko ogibljenje njegovog automobila „sitroen DS“ kojim je uspeo da pobegne atentatorima.

Iz primera iz francuske istorije uočavamo da se države ne odriču lako svoje teritorije, odnosno da je vraćaju čim im se za to pruži prilika. Čak i kada se odreknu onog dela koji se nalazi na drugom kontinentu, perspektiva suživota stanovništva različitih vera u otcepljenoj državi nije ružičasta. Pominjanje slučaja De Gola i Alžira u kontekstu problema Kosova može da se okrene i protiv onih koji su se svega toga setili. Naime, zašto bi danas velike većinski hrišćanske države poput Francuske i Nemačke podržale da se na evropskom tlu, usled parcijalno priznate nezavisnosti Kosova, dogodi novi egzodus preostalog hrišćanskog tj. srpskog stanovništva sa severa Kosova?

Zašto bi Evropskoj uniji koja, između ostalog, počiva na hrišćanskoj civilizaciji i kulturi odgovaralo da na jednom delu evropske teritorije više nema hrišćana? Zar albanske vlasti na Kosovu nisu dobile dovoljno teritorije i proterale dovoljno srpskih stanovnika Kosova do danas? To su argumenti kojima treba da se služi naša diplomatija u traženju rešenja za bezbednost srpskog naroda na severu Kosova. Takođe, to su argumenti koje bi trebalo da u svakoj prilici ističu priučeni srpski stručnjaci za evropske integracije, jer evropske vrednosti treba da se brane i primene i kad je Kosovu u pitanju. Pogotovu što je nezavisno Kosovo, dugoročno gledano, nerealno rešenje u smislu da nije verovatno da u Evropi mogu da postoje dve susedne albanske, kao što nisu mogle da postoje ni dve susedne nemačke države.

Ako se na trenutak vratimo na Francusku i generala De Gola videćemo da tu ima još čega poučnog za Srbe. Pre svega, De Golu nikada nije palo ni na kraj pameti da ratuje sa SAD, iako je između njega i Amerike bilo suštinskih razmimoilaženja i iako je sa istom vodio mnogo podzemnih diplomatskih ratova. General De Gol se borio za očuvanje francuske vojne i energetske nezavisnosti, za jačanje francuskog diplomatskog uticaja u svetu, za opstanak francuskog jezika i kulture, za samostalnu Uniju evropskih država u odnosu na SAD i SSSR, za stvaranje zajedničke evropske odbrane i spoljne politike.

De Gol je Nemcima pružio ruku da bi ojačao zajedništvo u Evropi. Planirajući da stvori Uniju evropskih država, De Gol je želeo da ojača evropski, pa samim tim i francuski uticaj u svetu. S druge strane, možda je ovo povod za razmišljanje i za evropske političare.

Naime, ako bi prestali da destabilizuju Srbiju namećući nerazumna rešenja, odnosno ako bi je bar malo ekonomski, politički i teritorijalno ojačali i uključili u Evropsku uniju verovatno bi ti potezi mnogo više doprineli miru i stabilnosti u jugoistočnoj Evropi i stabilizovanju i jačanju Evropske unije u celini.

Autor je profesor prava Evropske unije na Evropskom univerzitetu u Beogradu