Ta prinuda, kao što je poznato, ostvaruje se preko institucija vojske i policije, koje legitimno raspolažu silom. Pri tome, po definiciji, vojska štiti građane od eventualne spoljnje agresije, a građanska policija učvršćuje i jača vladavinu prava i pravne države u društvu, pre svega, putem doslednog sprovođenja krivičnog prava, obezbeđujući tako ličnu sigurnost građana i društvenu stabilnost uopšte, praćenu poštovanjem principa policijske i vojne neutralnosti i političke nepristrasnosti.

Moć vojske i policije se može politički upotrebiti na razne načine. Pri tome, kada je reč o vojsci, na primer, pitanje kada će se vojska upotrebiti kao „državni instrument“ za zaštitu državno-nacionalnih interesa, a kada kao „političko sredstvo“ za zaštitu posebnih interesa aktuelne vlasti, nije jednostavno. U bivšoj SFRJ, na primer, povodom naraslih socijalnih tenzija, koje policija nije mogla da kontroliše, nije nađeno adekvatno rešenje o unutrašnjoj upotrebi vojske. Ondašnja JNA, kao višenacionalna federalna vojska, dobila je zadatak da se suprotstavi secesiji pojedinih federalnih jedinica, što se pokazalo pogubnim. Zbog realnih okolnosti koje su raspad SFRJ učinile neminovnim, nije bila potrebna velika mudrost da se politika, pa i vojska, opredele za bolja rešenja, prvenstveno u pravcu dogovornog konstituisanja novih samostalnih država, bez upotrebe sile, uz zajedničke napore da se nađe adekvatno rešenje za položaj nacionalnih manjina, pogotovo u fazi kada su ustavne odredbe o obavezi zaštite integriteta SFRJ realno izgubile legitimitet kod federalnih jedinica koje su tražile samostalnost. Rešenje je, nažalost, nađeno u teškim međunacionalnim sukobima, sa teškim posledicama po sve učesnike sukoba. Greške politike i vojske su, u ovom slučaju, skupo plaćene, bez obzira da li su bile rezultat ovakvih ili onakvih namera, neznanja ili jake želje za jačanjem harizme vlastoljubivih vođa. Slične greške politike i vojske su učinjene i 1991. godine, kada su nepotrebno izvedeni tenkovi na beogradske ulice, a zatim, kod upotrebe vojske i policije na Kosovu i Metohiji. Tek 2000. godine vojska u Srbiji je, uvažavajući princip političke neutralnosti, zauzela pravilan stav, jer nije ni pokušala da uguši veliki socijalni bunt povodom pokradenih predsedničkih izbora, otvarajući prostor za društvene promene. A zbog svih pozitivnih promena u vojsci od tada do danas, kao i zbog uspešnog ostvarivanja vojnih, a posebno nevojnih zadataka u tesnoj saradnji sa policijom, nije izostalo ni ogromno poverenje građana u ove državne institucije.

Međutim, kada je reč o policiji, potencijalne mogućnosti za njenu politizaciju su znatno veće u odnosu na vojsku, budući da je policija svakodnevno uključena u javni život i tako više integrisana u društvo. Zavisno od politike, ona može da se pojavljuje kao mehanizam političke kontrole i represije u društvu, a u ekstremnim slučajevima, i kao mehanizam državnog terora, kada uspostavlja potpunu dominaciju, pokazujući bezrezervnu odanost aktuelnoj vlasti, bez odgovornosti prema sudskim organima i prema javnosti (na primer, politička ubistva devedesetih, za vreme vladavine SPS i SRS).

Ne potcenjujući veoma značajne rezultate koje danas policija u Srbiji postiže u delokrugu svoje nadležnosti, ona je još uvek opterećena mnogim slabostima koje su vezane za pravnu sigurnost i bezbedan život građana, a samim tim i za otvaranje i uspešno zatvaranje odgovarajućih pregovaračkih poglavlja za članstvo u EU. Primedbe se uglavnom odnose na neprofesionalno ponašanje pojedinih policajaca, sporost i neažurnost pojedinih policijskih službenika koji rade na upravnim poslovima, kao i na primere nekorektnog postupanja, mita i korupcije. Posebno treba pomenuti greške politike i policije vezane za politizaciju policije, kako u slučajevima odsustva njenog reagovanja kada je ono neophodno, tako i u slučajevima njenog eksponiranja, kada je ono nepotrebno. Ilustrativan primer je slučaj Savamale: najpre izbegavanje intervencije i prebacivanje odgovornosti na drugoga, a zatim nepotrebna kontrola građana koji su iz raznih gradova Srbije putovali u Beograd na poslednji (šesti po redu) protest građana koji je, zbog kriminalno-fantomskog rušenja objekata u Savamali, organizovala Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“, kao i nepotrebno, a za građane i vrlo neprijatno, nuđenje policijske pratnje u toku njihovog putovanja. A što je još markantnije, locirajući odgovornost za Savamalu u vrhu gradske vlasti, premijer Vučić je dodao: „ali, oni su imali dobre namere“, što je, u stvari, bio znak tužilaštvu i sudskim organima o načinu njihovog postupanja (čitaj: odugovlačenja i zataškavanja)! Pored toga, često se događa da Nebojša Stefanović, ministar policije, u svojim javnim nastupima, narušavajući princip policijsko-političke uzdržanosti i nepristrasnosti, olako odbacuje sve kritičke primedbe pojedinaca i pojedinih institucija upućene policiji i aktuelnoj vlasti, posebno Aleksandru Vučiću, predsedniku Vlade Srbije (uostalom, njemu i nije potrebna pomoć za odbranu od kritike, on može sam da se brani!).

Imajući sve ovo u vidu, pitanje kontrole policije – formulisano još od strane Aristotela kao pitanje „Ko će čuvati čuvare?“ – mora da se podigne na mnogo viši nivo, pogotovo kada se ima u vidu mogućnost njene prekomerne politizacije, kao i mogućnost da se njena moć zloupotrebi za potrebe aktuelne vlasti. Kontrola policije, kako civilne (spoljne), tako i policijske (unutrašnje), mora da počiva na ravnoteži profesionalne odgovornosti i politizacije, koja podrazumeva najbolja rešenja ne samo za podizanje profesionalne odgovornosti policije, nego i za njenu maksimalnu depolitizaciju, bez obzira koja je politička stranka ili partija na vlasti.

Autor je univerzitetski profesor iz Beograda