Savršeni genocid

Sprečavanje delovanja sudova takođe može poslužiti poricanju, kao što vidimo na primeru odbacivanja nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda nad Izraelom i Palestinom u čemu prednjače SAD i neke od vodećih država EU. Ipak, to ne sprečava globalnu javnost da osudi zločine u Gazi, ali protok vremena može potisnuti tu osudu iz sećanja. Istorija nas uči da nove tragedije zamenjuju stare, a sećanje na stare bledi. Zaborav je konačni trijumf poricanja genocida. „Najuspešniji“ genocidi su često oni za koje nikada niste čuli.

Ali, šta ako najefikasniji oblik poricanja nije zaborav već – proslava? Šta ako se genocid obeležava kao nacionalni praznik, muzičkim koncertima kojima prisustvuje pola miliona ljudi? Ako tačna izreka da je najlakše sakriti ono što se postavi na vidno mesto, onda se i zločin može sakriti proslavom. Jer ko bi slavio zločin? Sigurno ne pripadnici takozvane „judeo-hrišćanske“ civilizacije – članica Evropske unije i NATO-a. To je za većinu ljudi na Zapadu nemoguće, pa onda i ne mogu verovati da se upravo to i dešava svakog 5. avgusta.

Da bi se razumelo kako je genocid nad Srbima u Hrvatskoj prikriven, etničko čišćenje iz 1995. godine se mora posmatrati ne kao izolovani događaj, već kao pretposlednja epizoda mnogo duže, genocidne priče. Kako izraelska organizacija za ljudska prava B’Celem primećuje, „genocid je obično rezultat postepenog razvoja, ponekad tokom mnogo godina.“

Većina ljudi zamišlja genocid kao iznenadnu, koncentrisanu erupciju masovnog nasilja koja traje danima, najduže par godina. Ali, dugotrajno, neujednačeno nasilje – koje traje decenijama ili čak vekovima – takođe može predstavljati genocid ako svaka epizoda odražava istu nameru: uništenje određene grupe. Genocid nad autohtonim narodima u evropskim kolonijama trajali su vekovima. Genocid nad Jermenima i u Istočnom Timoru, na primer, odvijali su se decenijama.

Životi tri osobe ilustruju dugo trajanje genocidne ideologije u Hrvatskoj. Ljuban Jednak, je preživeo masovni pokolj 1941. godine u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Glini, gde su se lokalni Srbi okupili nadajući se da će ih prelazak u rimokatoličanstvo spasiti. Umesto toga, ustaše su ih masakrirale, a potom sravnile crkvu sa zemljom. Crkva nije obnovljena nakon 1945. Nove komunističke vlasti zamenile su je bezličnom spomen-salom, lišavajući je verskog i nacionalnog značaja.

Da bi opisao uništenje Srba u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, Rafael Lemkin je iskoristio reč koju je skovao u svojoj značajnoj knjizi iz 1944. godine „Vladavina Osovine u okupiranoj Evropi“. To je bila reč „genocid“. Dok je njegova knjiga još uvek bila u štampi, dvojica istaknutih ustaških vođa – Ivo Rojnica i Vinko Nikolić – su spremali bekstvo u Južnu Ameriku.

Hrvatski nacionalizam se ponovo nadvio sredinom 1960-ih. Uprkos činjenici da je jugoslovenski diktator Josip Broz „Tito“ i sam bio Hrvat, a Hrvati dominirali Socijalističkom republikom Hrvatskom, i komunističke i nekomunističke hrvatske elite su podigle svoju javnost u „Masovni pokret“ (tzv. Maspok) – demonstracije protiv navodne „srpske hegemonije“.

Iako je antisemitizam u to vreme sve više osuđivan širom sveta kao neprihvatljiv (a ponekad i krivično kažnjiv) oblik antijevrejskih predrasuda povezanih sa genocidom, jugoslovenski komunisti su nastavili da pravdaju antisrpske predrasude, prikazujući ih kao razuman strah od „velikosrpske hegemonije“. Taj strah je zahtevao konkretne političke ustupke: jačanje Hrvatske samouprave i slabljenje nadležnosti jugoslovenske federacije.

Kada je „Masovni pokret“ ugrozio mir, diktator Broz je smenio hrvatsko rukovodstvo. Ipak, popustio je njihovim osnovnim zahtevima kako bi umirio maspokovsku javnost: Jugoslavija je suštinski konfederalizovana, a gašenje srpskih kulturnih institucija u Hrvatskoj je nastavljeno. LJuban Jednak je verovao Brozu i nije pobegao. U međuvremenu, Rojnica i Nikolić su nastavili da podržavaju ustašku emigrantsku propagandu i terorizam.

Franjo Tuđman i njegova Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) došli su na vlast 1990. uz značajnu podršku ustaške dijaspore. Tuđman je nagradio njihovu odanost: Rojnica je imenovan za specijalnog izaslanika za Argentinu, a Nikolić je postao poslanik u skupštini Hrvatske.

U očajničkom pokušaju da spreče dalju etničku polarizaciju, Srbi oko LJubana Jednaka su velikom većinom glasali za reformisane hrvatske komuniste. Srbi širom Hrvatske protivili su se jednostranoj hrvatskoj nasilnoj secesiji koja bi ih izbacila iz Jugoslavije. Oni koji su mogli da računaju na podršku iz Srbije, jer su živeli uz granicu sa Bosnom i Hercegovinom i Srbijom, su uzeli oružje.

U građanskom ratu koji je usledio, hrvatske vlasti su dodatno opravdavale, pa čak i ozakonile ustašku simboliku. Vojna jedinica nazvana po ustaškom komandantu Rafaelu Bobanu integrisana je u zvaničnu hrvatsku vojsku. NJen slogan: „Za dom spremni“ je ustaški ekvivalent nacističkom „Sieg Heil“.

Rojnica i Nikolić su doživeli da vide kako je hrvatska vojska slomila otpor Srba 5. avgusta 1995. LJuban Jednak je bio među 200.000 Srba koji su pobegli u Srbiju, dok je skoro 2.000 kasnije ubijeno, velika većina njih civili. Jednak je umro kao izbeglica u Srbiji 1997. godine, dva meseca pre nego što je Nikolić umro u svom rodnom gradu u Hrvatskoj. Rojnica je umro deceniju kasnije u Buenos Ajresu – verovatno zadovoljan što je njegov životni cilj u ogromnoj meri ostvaren.

Međutim, priča se tu ne završava. Sva trojica su avgusta 1995. mogla čuti Tuđmanov pobednički govor, u kojem je Srbe nazvao „rakom koji je uništavao hrvatsko nacionalno biće“. Tuđman je planirao ofanzivu sa jednim ciljem na umu: „…’Srbima’ dati put, a jamčiti tobože građanska prava.“ Zločinačka namera je očigledna, ali njene pravne posledice su sprečene.

Dok je Slobodan Milošević zvanično optužen za ratne zločine na Kosovu čak i pre nego što se taj rat završio 1999. godine, Franjo Tuđman je umro četiri godine nakon „Oluje“, a da nikada nije bio optužen. Dva hrvatska komandanta su kasnije oslobođena pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u veoma kontroverznom suđenju: nakon jednoglasne prvostepene osude rezultatom 3:0, žalbeno veće je neočekivano poništilo tu presudu tesnim rezultatom 3:2 i proglasilo hrvatske komandate nevinim.

Danski sudija Frederik Harhof je 2013. godine poslao poverljiv email u kom je izrazio sumnju da su američki i izraelski zvaničnici vršili pritisak na Teodora Merona, predsedavajućeg sudiju MKTJ. Motiv je, navodno, bio da se izbegne osuđujuća presuda kako bi se sprečilo da ona u budućnosti bude osnova za krivično gonjenje drugih visokih vojnih komandanata.

Ovo nije bio izolovan slučaj. Bivša glavna tužiteljka Karla del Ponte tvrdila je da je Vatikan pomogao jednom od hrvatskih generala da izbegne hapšenje i da su se SAD mešale u suđenja vezana za Kosovo i Ruandu. Štaviše, osuda hrvatskih komandanata je mogla da ukalja i Klintonovu administraciju preko MPRI Inc, vojne kompanije sa sedištem u SAD koja je obučavala hrvatske snage kako da izvrše „Oluju“.

Nakon što su njeni generali oslobođeni optužbi od strane međunarodnog tribunala Hrvatska je ušla u EU i NATO. Tako je splasnuo spoljni pritisak da poštuje osnovne norme EU. Hrvatska vlada je 2018. posredno ozakonila ustaški slogan „Za dom spremni“. NJegova upotreba je time ograničena na obeležavanje „pravednog i legitimnog Domovinskog rata“ iz 1990-ih. Ova uslovno ozakonjenje je poslalo dvosmislene signale javnosti što je vodilo normalizaciji i popularizaciji tog ustaškog slogana.

Pre samo mesec dana, ekstremni desničarski pevač Marko Perković Tompson i njegovih pola miliona obožavalaca su skandirali taj slogan. Hrvatski premijer Andrej Plenković je posetio Tompsona pred početak koncerta, poručujući tako javnosti da je ustaški simbol prihvatljiv. Plenković je čak poveo i svoju porodicu, doprinevši tako shvatanju da su Tompson, pa time i Tompsonov ustaški poklič, možda i porodične vrednosti.

Brisanje srpskog identiteta u Hrvatskoj se nastavlja na više načina. Uprkos ustavu Hrvatske i presudi Ustavnog suda, srpska ćirilica nije bila dozvoljena u Vukovaru. Hrvatska vlada je takođe preimenovala spomen-dom posvećen pokolju koji je LJuban Jednak preživeo 1941. u „Hrvatski dom“, uprkos protestima srpske zajednice. Mnoštvo sličnih primera liči na sistematičnu politiku.

Danas, dve trećine Srba u Hrvatskoj navode hrvatski kao svoj maternji jezik, što je znak duboke asimilacije. Nedavna studija ističe kako je „etnička mimikrija“ dodatno smanjila srpsko prisustvo. Od skoro 17% stanovništva Hrvatske 1931. godine, Srbi sada čine samo 3,2%.

U ovom kontekstu, pompezna proslava „Oluje“ – uz vojne parade i učešće stranih civilnih i vojnih zvaničnika – nije samo obeležavanje uspeha na bojnom polju. Pompeznost poručuje svetu samopouzdanje države organizatora. Pompeznost objavljuje i ponos, čak i uverenost u sopstvenu pravednost.

Svetska javnost, a posebno zapadna, ne može zamisliti da bi država članica EU i NATO-a mogla tako otvoreno i pompezno slaviti etničko čišćenje. Posebno ne bi mogla da poveruje da je to slavlje u vezi sa ustaškim sloganom utemeljenim u genocidnoj ideologiji Drugog svetskog rata.

Međutim, upravo se to dešava i u tome je veličanstvenost pobedničkog obeležavanja „Oluje“ kao nacionalnog praznika. Poslednja faza genocida je opštim slavljem, pesmom i vatrometom skrivena pred očima svetske javnosti. Srpska država i javnost u tome saučestvuju jer naprosto ne znaju šta da rade po tom pitanju. Da Hrvatska ne proslavlja tako bučno, „Oluja“ bi i među Srbima odavno pala u zaborav.

I to bi bio konačni kraj ove priče.

Autor je politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.