Sečenje torte i zagrljaji Anke Konrad i Ane Brnabić na Adi Ciganliji

Ni u jednom od obraćanja ambasadora i njihovih zamenika nisu pomenuti studenti, masovna kršenja ljudskih prava od strane policije, tužilaštava i bezbednosnih službi, niti represija nad mladima, obrazovnim sistemom, kritičkim glasovima, opozicijom, medijima i civilnim društvom. A upravo su te grupe bile na svim protestima protiv korupcije i organizovanog kriminala u poslednjih jedanaest meseci.

Razlozi za ovakvo ćutanje su jasni. Prvo, ambasade služe da razvijaju odnose sa vlašću, jer se na tim odnosima grade ekonomske i kulturne veze, kao i prilike za državne i privatne biznise. Podrška opoziciji i disidentima nije njihov primarni interes, iako se odgovorne ambasade redovno sastaju s njima i reaguju kada kršenja postanu previše vidljiva.

Drugo, diplomate ne žele da dodatno antagonizuju nepredvidivog i osvetoljubivog predsednika, poznatog po tome da kažnjava i svoju vojsku ili blokira saradnju kao odmazdu. Takvo zaoštravanje odnosa moglo bi da ugrozi unosne poslove poput kupovine francuskih „rafala“, prodaje oružja Ukrajini ili nekontrolisanog kopanja litijuma.

Zato je važno razumeti šta ambasade rade: one promovišu ekonomske sporazume, kulturne programe, studentske razmene, vizne olakšice i bezbednosnu saradnju. Ali one nisu tu da vode borbu umesto građana Srbije. To je naš posao. Međutim, ne može se objasniti srdačno sečenje torte i zagrljaji nemačke ambasadorke Anke Konrad i Ane Brnabić na Adi Ciganliji od sinoć.

Jasno je da je povod svečarski, jubilej odnosa dveju zemalja i trideset i pet godina od ujedinjenja dve Nemačke, ali diplomatski protokol ne zahteva zagrljaje, osmehe i svadbeno sečenje torte s predsednicom skupštine koja je deo vlasti koja opresira građane zemlje kandidata za članstvo u EU.

U najbolju ruku, događaj je mogao biti bez srdačnosti s predstavnicom autokratije, kako i inače protokol nalaže, pa je teško imati razumevanja za osmehe, zagrljaje i sladolije, uprkos činjenici da odnosi imaju čime da se pohvale i da je Nemačka najveći bilateralni ekonomski partner i donator s dve i po milijarde evra od demokrtaskih promena u nas.

Posebno je teško objašnjiv izostanak reakcije Saveta Evrope, institucije čiji je posao upravo nadzor nad demokratijom i ljudskim pravima. Dok redovno kontrolišu situaciju u Švedskoj ili Holandiji, Srbiju nisu posetili već trinaest godina, iako imaju kancelariju u Beogradu koja sigurno šalje crvene zastavice ka Strazburu. Slično tome, poruka iz Brisela je jasna: Evropska komisija je ove godine prepolovila razvojnu pomoć Srbiji, a pregovori o integracijama praktično stoje već pet godina, ali izostaje javna reakciju predsednice Evropske komisije Fon der Lajen, jer je svesna da će biti na klupi, kao i komesarka Kos koja je rekla: imamo problem u Beogradu.

Zaključak je jednostavan. Treba spustiti očekivanja od partnera i važno je da prestanemo da očekujemo da neko drugi reši naše probleme. Za naša prava, demokratiju i institucije moramo se izboriti sami.

Ostali će pomoći kada bude jasno da se u Srbiji okupila koalicija koja stoji iza vrednosti slobode, vladavine prava, odgovornosti, pluralizma i zaštite ljudskih i manjinskih prava i kada ta koalicija ponudi jasan plan kao alternativu nacionalisti, autokrati i reliktu devedesetih. Do tada, diplomate bi pored „dragi Aleksandre“, mogle da se uzdrže i od seče torte s autokratama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.