Selektivna komandna odgovornost

Poznato je da je komandant crnogorskih četnika Pavle Đurišić, tokom nesrećnog građanskog rata, radio uglavnom sve na svoju ruku, ne prihvatajući odluke i naređenje generala Mihailovića. Neupućeni bi mogao da poveruje u ono što se u dopisu navodi, s tim što treba dodati i sve one ostrašćene komuniste i partizanske borce, kojima nije stalo do istorijske istine. Da ponovimo: naređenje za represalije i likvidaciju nesrba, koje je navodno dao general Mihailović, jeste falsifikat, a tek „izveštaj“ Đurišića, ne samo da je falsifikat nego je izmišljotina. Đurišić od početka pa sve do tragičnog kraja nije prihvatao odluke generala Mihailovića, odvojio se sa svojim vojnicima i pri odstupanju aprila 1945. godine nastradao u Lijevče polju. Njegova kolaboracija sa Italijanima bacala je senku i na JvuO (Jugoslovenska vojska u otadžbini), na šta je general Mihailović više puta upozoravao i zabranjivao.

Ponašanje i postupci generala Mihailovića u uslovima surovog građanskog rata, zasnovanog na ideološkim razlikama, u skladu je sa njegovim shvatanjem rodoljublja i patriotizma, koje je stekao tokom sticanja građanskog i vojnog obrazovanja u vojnim ustanovama. Samim tim što se posle napada nacista odmetnuo u srpske planine, pokazalo je svoje opredeljenje. To je značilo da je postao ilegalac, a formiranjem Ravnogorskog pokreta i u okviru te organizacije, počeo da formira i regularne vojne jedinice po uzoru na predratnu jugoslovensku vojsku i time postao i gerilac. Da li je tu nešto sporno?

Na suđenju, general Mihailović je sistematski ponižavan. Ipak, najveće poniženje je bez sumnje bilo kada je morao da se suoči sa pomenutim Škavom. To je bilo ponižavajuće i za tužioca, ali je on morao da obavi svoj „domaći zadatak“. Poznato je za komuniste da su skloni neistinama, izvrtanju činjenica i genocidnim pretnjama. Da navedemo neke primere. Tu je, pre svega, dogovor Moše Pijade i Budaka da „…treba uništiti sve što je srpsko i pravoslavno“! Ovakva genocidna izjava ne može da zastari i sa stanovišta pravde i prava zaslužuje sudsko procesuiranje. Zaboravlja se I Bilandžić, član Politbiroa, koji piše, 1944. godine, da je Tito deset dana po oslobođenju Beograda na sastanku Politbiroa izjavio: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali.“

Na talasu revolucionarne histerije, streljani su u Beogradu svi koji su se našli u bilo kakvoj uniformi. Upućen je poziv čuvarima reda i mira, koji su kao profesionalni radnici obavljali razne poslove za vreme okupacije, u okviru vlade Milana Nedića da „…u novom poretku nastave profesionalne poslove – čuvanje reda i mira“. Pozivu se odazvalo dve hiljade službenika i svi su bez provere i selekcije streljani. Nestajale su čitave porodice, kao na primer porodica vojvode Petra Bojovića, heroja Prvog svetskog rata. Partizanska trojka je upala u njegovu kuću u Trnskoj ulici br. 25. Devedesettrogodišnji vojvoda, prebijen, umire u bolnici 19. januara 1945. godine. Stariji sin je uhapšen i likvidiran kao pripadnik JvuO, a mlađa ćerka i sin su posle silovanja izvršili samoubistvo.

Pomenimo i masovna ubistva. Blajburg, Kočevski Rog, koja su po izjavi jednog visokog Brozovog obaveštajca, izvršena po izričitom naređenju Broza: „Sve ih pobiti! Prenesi naređenje svim komandantima armija. Sve pobiti!“ Po izričitom Titovom naređenju, a i po izveštajima (Đilas, Dedijer), pobijeno je više od 40.000 ljudi, među kojima je bilo žena i dece.

Gospodo iz Predsedništva saveza antifašista, pošto volite da citirate narodne izreke („ćerka kara…“), da vam preporučim bolju izreku: „Terali lisicu pa isterali vuka!“ I da vas podsetimo: nek general Mihailović počiva u miru, kao i svaki drugi hrišćanin, a mi, živi Srbi, najmanje što možemo civilizacijski da učinimo je da ga rehabilitujemo.