Šešelj ne može, vladika Filaret može

Vesna Rakić-Vodinelić Štrajk glađu je već dugo nenasilno sredstvo izražavanja (uglavnom) političkog protesta i borbe za iznuđivanje određenih odluka vlasti. O njemu se u našoj štampi piše onda kada štrajkuju poznate ličnosti, ili kad je štrajk masovan, ili izazvan događajem koji privlači naročitu pažnju. U novije vreme i u svetu i u Srbiji učestali su bizarni štrajkovi – bilo po ličnostima koje štrajkuju, bilo po proklamovanim ciljevima štrajka.
Valja se podsetiti ne tako davnog (predizbornog) štrajka glađu predsednika SRS Vojislava Šešelja, a naročito njegovog tretiranja u medijima u Srbiji. Ni kod nekih od naših suseda nema bitno drugačijeg pristupa: istovremeno sa Šešeljem štrajkovao je u Hrvatskoj Branimir Glavaš, sa sličnim zahtevima upućenim tamošnjem sudu i sa sličnom medijskom promocijom.
Danas Srbija prisustvuje jednom štrajku glađu koji se može označiti kao visoko bizaran. Vladika Filaret štrajkuje na otvorenom, na granici Srbije i Crne Gore u znak protesta zbog toga što ga vlasti Crne Gore ne puštaju na teritoriju te države, jer je označen kao pomagač Ratka Mladića, optuženog pred Međunarodnim tribunalom u Hagu za ratne zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. Valja ponoviti i naglasiti da je reč o svešteniku koji zauzima visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji. Ovaj štrajk glađu, pored opštih pravnih pitanja, involvira i izvesna pitanja (ne)poštovanja crkvenih pravila.
Bitno pravno pitanje štrajka glađu jeste da li je dopušteno održavati štrajkača glađu prinudnim putem u životu, tako što će biti hranjen protiv svoje volje, tj. da li se prinudnim hranjenjem povređuju štrajkačeva ljudska prava na telesni integritet, kao i njegova sloboda odlučivanja. Šta je pretežnije – održati štrajkača glađu u životu ili sačuvati njegova ljudska prava? Sam po sebi, ogovor je težak jer podrazumeva odmeravanje interesa s neophodnom detaljnom pravnom argumentacijom, a ako se štrajk glađu odvija u zatvorskim uslovima, onda je odgovor još teži, jer traži rešavanje izvesnih važnih prethodnih pitanja, od kojih je najbitnije pravna odgovornost države za život i zdravlje pritvorenika. Ovi, tek ovlašno ocrtani pravni problemi, u literaturi se označavaju dramatičnim pravnim sloganima: crna rupa u pravu; Bermudski pravni trougao (omeđen ljudskim pravima štrajkača glađu zbog čije stvarne ili navodne povrede se on odlučuje na štrajk, odgovornošću zatvorske uprave za život zatvorenika i, najzad, etičkim i pravnim imperativom za lekara da održi pacijenta u živoru kad je to medicinski moguće).
Dva osnovna izvora prava koji imaju međunarodni karakter, pitanje prisilnog hranjenja štrajkača glađu rešavaju donekle različito.
Prema deklaraciji svetske medicinske asocijacije (sma) donesene u tokiju 1975. godine:
„Kada odbije da prima hranu onaj zatvorenik koga lekar smatra sposobnim za racionalno zaključivanje koje se odnosi na posledice slobodne odluke da se odbija hrana, taj zatvorenik ili zatvorenica se neće hraniti veštačkim putem. Odluku koja se tiče sposobnosti zatvorenika za zaključivanje, mora potvrditi još najmanje jedan nezavisni lekar. Posledice odbijanja hrane moraju da budu objašnjene zatvoreniku.“ Tek ako se ispune ova tri uslova, doneće se odluka da se zatvorenik/zatvorenica neće hraniti veštačkim (prinudnim) putem. Ako ma i jedan od ovih uslova nije ispunjen, dopušteno je veštačko (prinudno) hranjenje.
Stroga ispunjenost uslova posledica je definicije pojma štrajka glađu koju je formulisala SMA: Pod štrajkom glađu se podrazumeva svesno donesena odluka lica sposobnog za rasuđivanje o tome da se za određeno vreme odbije hrana i/ili voda. Valja, međutim, podvući da Deklaracija SMA ne obavezuje nacionalne zakonodavce, tako da je u brojnim zemljama praksa drugačija – tj. dozvoljava se prisilno hranjenje zatvorenika.
Da je problem kompleksan svedoči Malteška deklaracija iz 1991. godine (revidirana 1992). U njenoj preambuli se kaže: Konačnu odluku o tome da li će se intervenisati ili ne donosi lekar bez uplitanja trećih lica čiji primarni interes nije dobrobit pacijenta. Htelo se reći, prvo, da lekar može doneti odluku o prisilnom hranjenju, ali da, sa druge strane, ne sme dozvoliti da zatvorske vlasti utiču na njegovu odluku. Nasuprot tome, prema deklaraciji iz Tokija, lekar ne sme odrediti prinudno hranjenje pacijenta koji je svesno doneo odluku o štrajku glađu, uz ispunjenje ostalih uslova, dok prema Malteškoj deklaraciji to može da učini, ali ne sme dopustiti da na njegovu odluku tiču zatvorske vlasti.
Treba uočiti i to da, prema obe deklaracije, zabrana prinudnog hranjenja, odnosno donošenja odluke o tome, obuhvata lekare, ali ne i ostala lica. Takođe, u oba slučaja reč je o deklaracijama, dakle slabim međunarodnim izvorima prava.
Stoga pouzdaniji odgovor treba tražiti u nacionalnim pravima. Međutim, nacionalna prava redovno sadrže rešenja samo za slučaj da štrajk glađu praktikuju pritvorenici. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija Srbije u čl. 102 st. 2 sadrži opšte pravilo po kome prisilno hranjenje pritvorenika nije dozvoljeno. Međutim, po st. 3 čl. 102: „Izuzetno, ako osuđeni odbijanjem lečenja ili hrane ozbiljno ugrozi svoje zdravlje ili život primeniće se medicinske mere koje odredi lekar, prema opštim medicinskim propisima.“ (Ostavljam, u ovoj prilici, po strani problematičnu redakciju odredbe, a naročito njenu nedorečenost.)
Za štrajkače glađu koji su na slobodi važe opšta pravila medicinskog prava, po kojima je za lekarski tretman potreban pristanak tretiranog ili njegovih određenih srodnika. Budući da štrajk glađu, kao konačan ishod, može imati smrt štrajkača, u slučaju vladike Filareta postavlja se još i pitanje legitimnosti i legalnosti njegovog postupka sa stanovišta crkvenih pravila, jer je do sada SPC štrajk glađu javno okarakterisala kao pokušaj samoubistva i nije ga odobravala. Valja se podsetiti još jednom predizbornog štrajka glađu Vojislava Šešelja koji je njegov politički zamenik Toma Nikolić pokušao „crkveno“ da opravda nazvavši ga romantično „post do smrti“. Tada je vrh SPC jasno i glasno obznanio da nije u pitanju nikakav post, već pokušaj samoubistva koji crkva ne opravdava i ne odobrava.
O najnovijem slučaju vladike Filareta Crkva još ćuti. Ćutala je, doduše, i kada je ovaj javno na svešteničkom ramenu nosio puškomitraljez hodajući ispred tenka, a njegova fotografija obišla ceo svet; ćutala je i kad je javno, pred televizijskim kamerama, manipulisao delovima ljudskog tela (lobanjom) radi ostvarenja političkih („ratnih“) ciljeva. Kasno se oglasila kada je vladika javno, preko svih medija, a svi su mu tada bili dostupni, politički kortešovao za pobedu Miloševića na izborima 2000. godine. Time je prećutno poslala poruku da odobrava nedopušteno ponašanje sveštenika, ako je usmereno ka ostvarenju za Crkvu poželjnog cilja. Da li je cilj koji vladika misli postići štrajkom glađu, za SPC opravdan toliko da ga (dovoljno dugo) prećuti?