U prvi se mah ovo čini simpatično, a suštinski je tragično i najbolja je dijagnoza bolesti koja nas je dovela do ovog civilizacijskog dna – odnos prema znanju.

Retko kada se u Srbiji poštovao veliki empirista Fransis Bejkon i njegovo uverenje da je „znanje moć“. Odavno se na ovim prostorima učenje smatralo kulukom, ravno onom težačkom i seljačkom, te se učilo samo kada se moralo. Komunisti su učenje i znanje smatrali buržoaskim tekovinama te su izmislili „poštenu inteligenciju“ (nije bilo kovanice „pošteni radnici“ ili „pošteni seljaci“), a Vučić nastavlja da sistematski menja obrazovnu strukturu Srbije, besomučno isterujući poštenu inteligenciju a zadržavajući one sa najmanjim kvalifikacijama. I za komuniste i za snesovce ljudi su bez imena: zapošljavaju se brojevi nepoznate obrazovne strukture. Zbog toga Vučića ne sekira odlazak preko 30.000 najpametnijih godišnje, s obzirom da je samo u klanici Tenis navodno „obezbedio“ 8.000 novih radnih mesta. Tako umesto da sliku Srbije čine mladi sa indeksima u ruci, na slici su zadovoljna svinja te nasmejani bik i krava u ljubavi (repovi im formiraju konturu srca) – što je logo nemačke kompanije Tenis. Pa čak ni ta vrsta razmene ne uspeva – jeste, mi Nemcima uredno isporučujemo cvet naše inteligencije, ali Tenis nije započeo rad niti jedne od 20 obećanih klanica. Vučićevih najavljenih tri miliona svinja godišnje u Srbiji uredno čekaju da se proizvedu i raduju se tako dobroj razmeni za 30.000 naših pametnih emigranata.

I da ne bih ljutio botove – naravno da negativan odnos prema znanju nije ekskluziva Vučića – ali smo ga između ostalog pre 2000 dana i birali da to promeni! Ne razumem kakva je to aktuelna logika koja loš rad aktuelne vlasti opravdava lošim radom prethodne – i to nakon više od šest godina? Pa moj sugrađanin Konstantin Veliki je za to vreme podigao ceo jedan grad – današnji Instanbul!

Kao što su nekada paganski bogovi tražili žrtve, tako danas žrtve traži Evropa. Ono što smo prvo žrtvovali je naš obrazovni sistem. Antički ideal da su misli ispred čula potpuno je razbila bolonjska deklaracija koja od studenta traži da pamte a ne da razmišljaju. Sve to uz bespogovornu poslušnost koju sistem eufemistički naziva pristojnošću, a Erih From konformizmom. Isti se dan i predaje i ispituje. Dok nam studenti i đaci sve više počinju da liče na „eksterne memorije“ različitih kapaciteta, profesori sliče nesretnom profesoru istorije (Branimir Brstina) iz sjajne serije „Šešir profesora Vujića“. Deklaracija koja ličnosti svode na brojke i poene!? Naša sklonost ka sticanju takvih poena više je motivisana željom za statusnim potvrđivanjem nego istinskom potrebom da se znanje produbi, proširi i na korist drugih iskoristi. Vučić je ovoj savremenoj besmislici dodao i dualno obrazovanje. Kao što smo nekada divili Perunu, tako se danas nekritično i paganski divimo Evropi, pa prihvatamo dualno obrazovanje kao civilizacijsku tekovinu. Ono ukida večitu dilemu: misli ili čula, te na pijedestal stavlja praksu – ne mora se mnogo učiti, već se valja spremati za posao. Tako je naš Perun za šest godina svoga „služenja narodu“ uspeo da „idiotizuje“ Srbiju, zadržavajući one koji žele da rade u sistemu primitivnog kapitalizma Adama Smita i narečenog Klemensa Tenisa, a sistematski isterujući one kojima su fakultetske diplome počele da žute. Tako ubijamo najbolje što naš obrazovni sistem ima (usudio bih se reći) – naše klasične gimnazije, koje bi još od Platona morale biti temelj perspektivnog društva.

Dositej Obradović je govorio: „ništavni su oni ljudi koji učiteljev rad za sitno smatraju“… i dodao „nema gorih ljudi od onih koji se protive prosvećenju i obrazovanju naroda. Takvi, da mogu, i sunce bi ugasili“.

Zbog negativnog odnosa prema jedinom resursu koji imamo – ljudskom, te sistematskom potcenjivanju znanja, osećam se jadno. Jovan je ostao bez zemlje („John Lackland“), a ja bez mojih svršenih studenata…

Velika je muka što sa velikom mukom stečeno znanje nećemo imati kome da prenesemo, čime ćemo eklatantno prekršiti odredbe Hipokratove povelje – ali izgleda da naše ministre i Peruna briga za ovog genija sa ostrva Kos. Ovde se genijima smatraju Frederika Mogerini i Žan Klod Junker i njihove povelje! Stoga nastavimo da se dualno obrazujemo, a najbolja deca naša neka besomučno uče nemački! Ne zameram im, Angela ih bolje razume od Aleksandra – samo me sve to užasno boli!

Moji studenti. Zadrto nastojanje da im usadim želju za učenjem i znanjem, a da ne postanu dosadne i neproduktivne sveznalice te da u njima sačuvam onu preko potrebnu dozu neozbiljnosti i šašavosti, tako važnih u svakoj vrsti kreativnosti… I koji mi za iskazani naum kao poruku poklanjaju rešenu Rubikovu kocku i reči Aristotela da „nije moguće misliti bez mentalne slike“, tek da pokažu da su već pametniji od nametnutog im učitelja.

Hvala.

Ne odustajem.

Hasta la victoria siempre.

Tekst je posvećen mom istomišljeniku, Podgoričaninu, novinaru, profesoru, književniku i eruditi Vladimiru Vojinoviću.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu