Šesti oktobar, datum koji nedostaje: Sećanja jednog od aktera petooktobarskih promena

On je bio mnogo važniji nego dan koji mu je prethodio. Još iste večeri moralo je doći do raspuštanja svih bezbednosnih službi i celokupnog rukovodećeg kadra u policiji. Baš kao što se desilo u Rumuniji ili Istočnoj Nemačkoj. Prvo raspuštanje, pa onda lustracija. Lustracija zahteva vreme i potrebno ju je dokazivati. Vreme u takvim trenucima nije saveznik.

Da se 6. oktobar neće desiti, moglo se naslutiti već na Terazijama 3 gde su boravili lideri koalicije, a naročito te večeri u Skupštini grada u koju je unošeno oružje iz policijske stanice iz Majke Jevrosime. Stari dvor je bio pun ljudi iz bezbednosnih službi, koji su odjednom „na našoj strani“. Ali i drugih sumnjivih likova kojima tu nije mesto. Bilo je znakova pored puta koji su slutili šta će se dalje dešavati. Opijeni toliko iščekivanom pobedom, mnogi ih nisu primećivali ili im nisu davali na značaju.

Nažalost, bilo je očigledno da je 6. oktobar gotovo nemoguć. Đinđić nije imao, pored sve harizme i izrazitog liderstva, iskrenu podršku unutar koalicije. Naprotiv, opstrukcija je bila sveprisutna još od prvih oktobarskih dana te 2000. Svuda i na svakom mestu. Čak i u svom DS-u. Ispostaviće se vrlo brzo da su mnoge partije DOS-a, bile proizvod Miloševićevih službi i rezervni plan za preživljavanje. Oduvek su progresivne snage i ideje u nas Srba bile u manjini. Da nije bilo Đinđića ne bi bilo ni 5. oktobra. On je bio istinski lider, reformator, drugi su bili samo kulise. Iskrenih sledbenika, što će kasniji događaji surovo pokazati, bilo je jako malo. Oni koju poraženi, vremenom su se konsolidovali, organizovali i – ubili premijera. Ubili su ga uz podršku upravo onih sa kojima je pobedio 5. oktobra. Srpski usud!

Tog 5. oktobra, sve se dešavalo nekako haotično. Političari su imali rezervne planove. Neki su bili spremni da pobegnu iz zemlje. Imao sam utisak, boraveći na Terazijama, sve vreme uz Vladana Batića, da je samo nekolicina imala saznanja šta će se tokom dana dešavati. Neki su dogovori bili postignuti. Ali samo neki. Ni Vladan za njih nije znao. Narod se, kao nikada ranije, masovno izlio na ulice, spreman da podnese i najveću žrtvu. To je bio dan D, ili mi ili oni. Nazad ne postoji.

Mi iz DHSS, vapeći za korenitim reformama, bili smo čvrsto i iskreno uz Đinđića, uprkos ideološkim razlikama. Bili smo na ulicama udarna pesnica DOS-a. Naše zastave bile su okačene na jarbole Skupštine. Jedna rečenica iz Batićevog govora bila je znak za akciju. Tada je sve krenulo. Ali smo jako vodili računa de se revolucija ne pretvori u nešto drugo.

Batić, Protić i ja smo, nešto kasnije, bukvalno sprečili linč u prostorijama SPS-a na Studentskom trgu. Masu je bilo teško kontrolisati. Na ulazu u Radio Beograd dočekali su nas sa repetiranim pištoljima. Tada je već bilo jasno da je sve gotovo i da neće pucati. A mi, naoružani idejom da se ne vraćamo kući dok stvar ne rešimo. Od oružja niko ništa nije imao, samo srce i neutoljivu žeđ za promenom. Bilo je nekih planova i dogovora, ali potpuno naivnih. Da je policija ili vojska upotrebila silu, sve bi bilo završeno za kratko vreme. Međutim, kada imate toliko naroda na ulici, ne postoji ta sila koja je spremna da krene na sopstveni narod. Niti general koji će to da naredi.

Velike zasluge u slomu Miloševićevog režima imao je Otpor. Otpor nisu bili pojedinci, već pokret, bunt, revolt. Misija Otpora je bila da mobiliše mlade da ustanu protiv nepravde, da doprinesu padu pogubnog režima. Mladost je nosila promene. Pesnica je preplavila Srbiju. Oni sa kojima smo sarađivali i pravili zastave sa crvenim pesnicama, ostali su isti, ispravni, uvek na pravoj strani istorije. Srđan Milivojević, Peđa Lečić, Siniša Šikman, Vlada Pavlov… da ne nabrajam dalje, nisu prodali dušu đavolu. I danas su sa pobunjenim narodom na ulicama. Uvek postoje i oni drugi, ali to ne može baciti mrlju na istorijsku i verovatno odlučujuću ulogu Otpora.

Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića nikada nije otkrivena. Da jeste, mnoge stvari bi izašle na videlo, istorija bi se drugačije odvijala. Nije njega ubio samo onaj koji je povukao obarač, nego oni koje smo 5. oktobra porazili, ali, nažalost, i neki iz njegovog političkog okruženja. Po izrazima lica članova njegove Vlade moglo se mnogo toga naslutiti. Nikada neću zaboraviti hitnu sednicu Gradske vlade Beograda kada se donosila odluka o rušenju Šilerove. Iz te iste Zoranove vlade stigao je poziv sa zahtevom da se to ne čini. Svi koji su tome svedočili bili su šokirani. Šilerova je, ipak, srušena. Već tada, neposredno nakon ubistva, krenule su političke igre i prestrojavanja.

Nova šansa bila je Sablja. Nažalost i ona je propuštena. Nije bilo ni moći, ni kapaciteta da se zakasneli 6. oktobar ipak desi. Kočničara je bilo svuda, a najviše u partiji onoga iza koga smo svi stali te 2000. i koji je „pobedio“ Miloševića. Mnogo je Juda bilo u DOS-u tada. Ima ih sigurno i sada. Kod nas nisu nikada bili popularni istinski reformatori, već demagozi. Naš narod radije guta prazne priče i parole, nego što je spreman da preduzme konkretne korake. Sve dok ne prekipi.

Pobeda 5. oktobra koja je bila veličanstvena nije došla preko noći, već posle punih devet godine stalne borbe na ulicama. Dobar deo života su generacije i generacije provodile na ulici, u neprestanoj i neravnopravnoj borbi protiv NJIH, od 9. marta, preko studentskih protesta 92. pa 96, DEPOS-a, Saveza za promene. Mnogi su bili na listama za odstrel. Mnogi nisu više sa nama. Teške devedesete, sankcije i na kraju bombardovanje i rat sa celim svetom. Ali se nikada nije odustajalo, naprotiv, narod je bio čvrsto rešen da uzme stvari usvoje ruke i osvoji slobodu. Ni sada ne treba gubiti strpljenje. Promena je tu, ona će neminovno doći. Nema odustajanja, nema nazad, baš kao i 5. oktobra.

Ljudi koji su želeli evropsku Srbiju, brze reforme, raskid sa socijalizmom, demontažu režima, pravednu i modernu Srbiju su iznevereni, razočarani, poraženi. Pucanj u Đinđića bio je pucanj u Srbiju. Oni drugi su se pregrupisavali, konsolidovali i vraćali u različitim formama i oblicima. Ova zemlja, od tada do danas srlja u propast, sve intenzivnije i sve izraženije.

Poražene su sve vrednosti srpskog društva. Zemljom upravljaju najgori, na svim nivoima. Oni koje smo tada pobedili. Izdali su sve što se moglo izdati, prodali sve što se moglo prodati, pokrali sve što se moglo pokrasti. Strašna tragedija dovela je do kulminacije besa dugo nagomilavanog u narodu. Studenti su probudili sve nas uspavane, apatične, iznurene. I dali nam novu nadu.

Iza njih i njihove liste se mora stati bezuslovno. Ono što je uradio Srđan Milivojević i njegova partija je za svako poštovanje. Opšti interes ispred stranačkog. Mnogo je Juda oko studenata, mnogo lažne opozicije, baš kao što je bilo i u DOS-u. Samo što su sada studenti mudriji. Prepoznaju to. Vlast nema rešenje za njih, jer nema jasno uočljivu metu. Po principu, svi smo mi Valter, odluka da nemaju lidere totalno je izbezumila vlast. Zato se stalno insistira na objavljivanju. Udbaški mehanizmi postaju neupotrebljivi.

Istorija se ponavlja. Dešava nam se narod ponovo. Neki novi klinci znaju šta im je činiti. Nikada niko u istoriji nije pobedio svoju mladost, svoju budućnost, pa neće ni ovi. Ko je na listi, to je danas potpuno irelevantno, nikakvi programi, to sada nije tema. U pitanju je goli opstanak Srbije i srpstva. Sledimo svoju decu, stanimo ispred njih pred iste one kordone pred kojima smo tolike godine stajali i nadajmo se 6. oktobru. Neka nova pobeda, koja je izvesna i očigledna, bude i konačna.

Ono što je neupitno, 5. oktobar je doveo do demokratskih promena. Promene je zaustavio jedan pucanj. Iz istorijskih događaja valja izvući pouke i ne praviti iste greške. Za studente savet nemam, ne usuđujem se. Pokazali su da su zreliji i mudriji od naših generacija. Lideri naših protesta nisu im za uzor, pa nemamo pravo da delimo savete, već obavezu da ih bezuslovno podržimo i sledimo. Neka nas naša deca vode. Oni znaju bolje. To su već dokazali. Baš kako reče Vladika Grigorije citirajući Stefana Nemanju, oca Svetog Save: „Sine budi mi otac.“

Autor je univerzitetski profesor

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

O autoru

Jovan Šurbatović je aktivni učesnik svih političkih dešavanja od pojave višestranačja 1990, preko 9. marta, studentskih i građanskih protesta, član Informativne službe studentskog protesta 1992, vođa građanskih protesta i koordinator DOS-a na svojoj opštini, potpredsednik DHSS-a, najbliži saradnik dr Vladana Batića, imao važnu ulogu 5. oktobra, kasnije bio član „gradske vlade Beograda“, 2004. godine napustio politiku. Dugogodišnji univerzitetski profesor. Autor više udžbenika i monografija. Bio je visoki funkcioner Fudbalskog saveza Srbije.