„Strašne stvari koje se nisu videle još od 1945. i 2000. godine“: Na šta je Vučić mislio poredeći proteste protiv njegovog režima sa ova dva istorijska razdoblja?

Vučić je ovo izjavio u sklopu tvrdnji da su studenti i građani koji već šest meseci protestuju protiv njegove vlasti zbog korupcije i smrti ljudi, uništili državu, značajno slabeći ovdašnju ekonomiju i brutalno zaustavljajući njen rast.

Na šta je predsednik tačno mislio poredeći 1945. i 2000. godinu, te stavljajući u taj negativni kontekst posledice aktuelnih protesta protiv njegove vlasti, nije pojasnio.

Obe godine simbolišu konačni pad i pobedu naroda nad fašističkim režimima, kako nacističke Nemačke, tako i vlasti diktatora – Slobodana Miloševića, osim što i referišu na to da je država bila opustošena fašističkom i zločinačkom politikom, odnosno njenim posledicama.

Uz 1918, 1945. i 2000. su najvažnije godine savremene srpske i jugoslovenske istorije

Prema rečima istoričara Milivoj Bešlina, uzimajući 1945. i 2000. kao negativne primere “strašnih stvari” koje su se tih godina desile, Vučić je možda i podsvesno pokazao svoje pravo lice, suštinu svoje ideološke orijentacije i svu istorijsku nazadnost svoga odlazećeg režima.

– Dakle, uz 1918. godinu, 1945-ta i 2000-ta su najvažnije godine savremene srpske i jugoslovenske istorije. Godina 1945. označava oslobođenje naše zemlje od fašizma i ona je istorijski simbol pozitivnih stvari kod svakog zdravorazumskog čoveka i odgovornog političara. Moguće je 1945-tu navoditi kao najgori primer u našoj istoriji, ali to možete raditi samo iz anti-antifašističke i ultradesničarske perspektive. Uostalom, ako je 1945-ta tako negativna, šta će tačno Vučić da slavi sa optuženim ratnim zločincem, Putinom u Moskvi ovog 9. maja? – postavlja pitanje sagovornik Danasa.

Svakome je jasno da neće slaviti nikakvo oslobođenje od fašizma u prošlosti, nego Putinova aktuelna zverstva u Ukrajini, dodaje.

– Takođe, 2000. godina označava kraj jednog zločinačkog i kriminalnog režima Slobodana Miloševića u Srbiji; režima koji je brutalno ukrao i krivotvorio izbornu volju naroda. Građani su se toga dana izborili za priznavanje njihove izborne volje i za pad autoritarca koji im je ukrao glas, kao što je pre toga zarobio, osiromašio i ratnim zločinima u regionu obeležio naše društvo – podseća Bešlin.

Dakle, obe ove godine, i 1945. i 2000. nezavisno od ideološke orijentacije koja je odnela prevagu, suštinski su oslobodilačke i emancipatorske, napominje.

– A oba puta sa vlasti su svrgnuti režimi koji su ogrezli u strašnim zločinima. Šta nam to govori o Vučiću? Da duboko prezire sve emancipatorske i oslobodilačke pokrete čak i u vlastitom narodu, na koga se toliko poziva; da mu je uvek draže ropstvo od slobode; da umesto antifašizma uvek radije bira ekstremnu desnicu iz koje je politički potekao; da su mu uvek miliji ratni zlikovci od onih koji se bore protiv njih; da uvek radije bira totalitarne i autoritarne pokrete od demokratskih. Naposletku, da laž koja je zacarila tokom njegove vladavine Srbijom, pokušava da protegne i na prošlost, falsifikujući istoriju i služeći se najgorim vidovima istorijskog revizionizma – zaključuje Milivoj Bešlin.

Za Vučića je očigledno poželjna Srbija gde sve liči na ostrvo magaraca iz bajke o Pinokiju

– Jugoslavija je izašla iz Drugog svetskog rata kao temeljno razorena zemlja sa ogromnim ljudskim žrtvama. Svako ko današnje vreme poredi sa onim kako je Jugoslavija izgledala 1945 godine, podseća na čuvene Staljinove petogodišnje planove, koji su i pravljeni da bi pokazali napredak sovjetske države. Kako ona stalno “ekonomski napreduje” iako joj Zapad stavlja prepreke. A stanovništvo je dugo bilo zaista siromašno, iako je sada to siromaštvo bilo pravednije raspoređeno – kaže za Danas Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, u penziji.

Moram da priznam da odavno nisam čuo nekoga ko je kod nas za početnu tačku za ekonomsko poređenje ili neku analizu, uzeo 1945. godinu, dodaje.

– Valjda naš petogodišnji ekonomski plan, rađen po ugledu na sovjetski iz 1946 godine, za koji je gle čuda, bio zadužen Andrija Hebrang, pa posle njegovog smenjivanja, Boris Kidrič. Ne razumem dobro Vučićevu izjavu da “ti ljudi ni jednom nisu rekli izvinite za strašne stvari koje su uradili našoj zemlji, koje se nisu videle od 1945. i 2000. godine”. Šta se nije videlo od 1945. godine? I ko su “ti ljudi”? Pobunjeni studenti blokiraju privredni razvoj kao 1945. godine? – pita Žarko Korać.

Koliko znam, dodaje, u okviru petogodišnjeg plana, omladina je izgradila prugu Šamac – Sarajevo, punih 240 kilometara.

Ni tada, isto kao ni sada, mladi nisu odmagali, već pomagali svojoj zemlji. Tada ekonomski, danas politički. Da Srbija bude istinski demokratska država, bez korupcije i uz poštovanje zakona, kaže.

– Ali, besmisleno poređenje sa 1945. godinom i tada nepostojećim otporima, ako se računaju delovi poraženih kvislinških formacija koje su se krile, ipak šalje jasnu poruku. Država to sam ja. Biti protiv mene ili moje politike, je rušenje države. Jer država može da bude uređena samo ovako, i to pod mojim rukovodstvom. Ničijim drugim – navodi Žarko Korać.

Kako dodaje, zato nisu ni bitne te potpuno proizvoljne godine, 1945. i 2000., bitna je poruka drugog reda – ja sam budućnost Srbije, a vi koji štrajkujete u Srbiji, njeni protivnici.

– I tako je on najobrazovaniji deo mladosti Srbije, proglasio za njene rušitelje. A svoje stranačke poslušnike za njene graditelje. Za Vučića je očigledno poželjna Srbija veliki ćaćilend ili ćaci park, gde sve liči na ostrvo magaraca iz bajke o Pinokiju. Na sreću Srbija je daleko od te vizije, dok vi čitate ove redove, grupe studenata trče Evropom i pokazuju njeno lepo lice – zaključuje Žarko Korać.