Setite se Dušana Jovanovića

Ideologija koja je žarila i palila ovim prostorima iz sebe je istovarila na hiljade i hiljade mrtvih, nestalih, raseljenih i u vihoru vremena izgubljenih. Međutim, ima jedno nepočinstvo, koje i dalje pulsira, ne dozvoljava da bude zaboravljeno, ne dozvoljava da postane samo još jedna brojka u tim silnim statistikama, da bude još samo jedna poštapalica u dnevnopolitičkim previranjima, da bude još jedno ime i prezime koje će stajati u onim beskrajnim kolonama. To ime je Dušan Jovanović.

Pre samo dvadeset i osam godina, 18. oktobra 1997. godine, trinaestogodišnjeg Dušana su tek nekoliko godina stariji neonacistički skinhedsi presreli ispred prodavnice u Beogradskoj 33 u samom srcu glavnog grada Srbije. Oborili su ga na zemlju, tukli, šutirali cokulama, da bi potom jedan od njih otkinuo parče oluka, prema zvaničnim podacima, kojim su ga tukli sve dok mu nisu slomili vrat. Ištvan Fendrik i Milan Čujić su bili osuđeni na maksimalnu kaznu od deset godina maloletničkog zatvora, ali im je kazna kasnije umanjena. Oni su posle šest godina zatvora, 2004. godine, uslovno pušteni na slobodu.

Prema dostupnim video-snimcima intervjua sa počiniocima, pokazalo se da se oni nimalo ne kaju za to što su počinili. Dušanova smrt je ostavila ogromne posledice po njegovu porodicu, majka je relativno brzo preminula od suicida, dok je otac bio težak dijabetičar kome su obe noge amputirali. Već godinama unazad Dušanova porodica, barem ono što je ostalo od nje, zajedno sa organizacijom Inicijativa A11 sećaju se njega na dan smrti. I sve se to dogodilo, samo zato što je bio romske nacionalnosti.

U tadašnjem vremenu, u kontekstu, između zločinačkih ratova u Bosni i Hrvatskoj i rata na Kosovu, etno-nacionalizam je morao da se hrani i u tobožnjim mirnodopskim vremenima. Ipak, neko će reći, pa dobro, šta sada, uhapšeni su počinioci, i drugde se to dešava, nije to jedini slučaj, međutim, svirepo ubistvo mladog Dušana postaje više simbol višedecenijskog zla koje živimo. Ono menja forme, menja svoje igrače, menja čak i metode, ali na kraju dana – traži žrtvu na oltaru.

Nije to, nažalost, bio jedini takav slučaj; samo par godina kasnije ubijen je i glumac Dragan Maksimović koga su pretukli huligani i simpatizeri FK Rad, jer su mislili da je Rom. Od povreda koje su mu naneli umro je 4. februara 2001, a ubice do danas, uprkos tome što je Maksimović pretučen u prisustvu brojnih svedoka, nisu pronađene. Prema poslednjem izveštaju nevladine organizacije Civil Rights Defenders o životu Roma u Srbiji, sistemska segregacija i diskriminacija Roma je i dalje česta pojava, a oni često uskraćivanje sopstvenih prava prihvataju kao normalno. U izveštaju se navodi da se zločini iz mržnje prema Romima u Srbiji ne procesuiraju, da veliki broj njih nema osnovna dokumenta, da su diskriminisani na tržištu rada i u sistemu obrazovanja, i da su u pogledu stanovanja, zdravstva i pristupa pravdi u daleko goroj situaciji.

Danas, mnogo godina od Dušanove smrti, mržnja i prezir su postali deo zvanične politike, nije kao da nisu bili ni tada, ali su sada već duboko inkorporirani u samu srž. Tadašnje ubice su bile možda prvi ogledni proizvodi sistema koji je uspevao da pravi sve veći jaz između ljudi, prema rasnoj, verskoj, nacionalnoj i svakoj drugoj osnovi. Danas je takvih na hiljade, mnogi od njih su postali stubovi mehanizma; ono što je u martinkama tada gazilo život, danas u stvari, može se reći, upravlja ovom državom. Ovaj poluperiferni sistem eksploatacije zapravo pravi duboka neprijateljstva među ljudima, stoga u ovom sadašnjem trenutku možemo videti ozlojeđenost i prezir ne samo prema romskoj populaciji, već i prema migrantima i svim drugima koje ovaj i ovakav sistem označava kao krivce za našu sudbinu, samo kako se ne bi pokazali oni pravi.
No, Dušanov život ne sme i ne može biti zaboravljen, kao što ne sme samo da se sveden na puko sećanje, jer to nije bio

izolovani incident, nego temelj i početak nad kojim je sazidan čitav ovaj kazamat u kojem životarimo. Setiti ga se danas znači prepoznati da živimo u sistemu koji neprestano traži nove žrtve, te da se taj isti sistem održava na permanentnoj proizvodnji straha, izrabljivanja i poniženja. Setiti ga se znači i pogledati prema gore i usmeriti gnev prema faraonskim elitama koje su stvorile atmosferu u kojem je normalno ubiti maloletnog dečaka. Setiti ga se znači i srušiti čitavu ovu konstrukciju u kojoj halapljiva buržoazija žrtvuje mase ljudi kako bi svoje položaje, privilegije i nakupljena bogatstva odbranila. Setiti ga se znači odbiti da ćutimo. Odbiti da verujemo u njihove parole o nacionalnom jedinstvu dok istom ručerdom tuku, potčinjavaju i gaze.

Setiti ga se znači nikada ne spustiti pogled, nikada ne umiriti savest, nikada ne zaboraviti šta su uradili. Setiti ga se znači nikada ne odustati od borbe, pa makar to bilo poslednje.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.