Siromašan vokabular pokazuje misaonu ukočenost lojalista

U njegovom psiho-političkom imaginarijumu postoji poseban tip junaka: ljudi s dosijeima, huligani, batinaši, vođe kriminalnih klanova. Za njega, oni su „časni“, „hrabri“, „junaci“, predstavnici „pristojne“ Srbije (!). Oni drugi, studenti, građani koji ih podržavaju, novinari, profesori, opozicionari – ama svako ko je uhvaćen da je izneo bilo kakvu kritiku na bezgrešnog – su „ološ“, „bitange“, „strani plaćenici“, „teroristi“, da ne dužim, a ni nema mnogo više, vrte isto ukrug još od devedesetih.

Varaju se svi koji misle da je ova sistematska inverzija vrednosti puka strategija, pragmatično sredstvo očuvanja i uvećanja vlasti kroz pakt sa kriminalom. Ono što upada u oči jeste emotivni naboj s kojim izgovara reči hvale za kriminalne figure, kako ih romantizuje i idealizuje. Ne, definitivno nije u pitanju samo proračunatost, već i libidinalna investicija, kako bi rekao Erih From. Ne radi se samo o savezu interesa, kako se često predstavlja, već o fascinaciji prljavom, sirovom i destruktivnom silom. On ne prlja ruke, ali kroz svoje „junake“ živi ono što mu društveni položaj ili kukavičluk onemogućava: direktnu, fizičku dominaciju nad drugima.

Uverenje da u politici, posebno u međunarodnim odnosima, postoje samo interesi postalo je opšte mesto. Međutim, politiku ne vode roboti i veštačka inteligencija. Kako je From, u svojim ranim i zrelim radovima (naročito u „Bekstvu od slobode“ i „Anatomiji ljudske destruktivnosti“) ubedljivo pokazao, politika nikada nije samo arena interesa i racionalnih izbora. Ona je uvek i arena strasti.

Ljudi ulažu psihičku i emocionalnu energiju u autoritete, ideologije, kolektive, nacije. From to ulaganje ili vezivanje psihičke energije naziva libidalnom investicijom. Ta energija nije neutralna: ona je vezana za nesvesnu nagonsku sferu, sirove, nesocijalizovane porive, destruktivne impulse, žudnju da se dominira ili bude dominiran..

U tom ključu treba posmatrati njegovu emocionalnu privrženost kriminalnim figurama. Ne radi se samo o koristi, već i o karakterološkoj dubokoj kompatibilnosti. On ne deli sa njima samo interese, već pre svega emocionalnu rezonancu. U javnosti se često predstavlja kao mučenik, žrtva, čovek od patnje, koji sagoreva od rada i brige za narod.

Istovremeno, iz njegovog govora, izraza lica i izbora reči izbija agresivna, isključiva, preteća energija. Mora da bude i razapeti Isus, jagnje Božije i strašni, opasni, osvetoljubivi Jahve. U očima naroda je istovremeno žrtva i sudija – mučenik koji trpi nepravdu, ali i nemilosrdni bog koji kažnjava neprijatelje. Ta dvojnost stvara zavisnost i strah, divljenje i poniženje, a masama pruža iluziju kontrole kroz mitsku moć vođe. U ovom paradoksu leži suština autoritarne vlasti: ona ne traži samo poslušnost, već i emocionalnu identifikaciju sa figurom koja je istovremeno i spasitelj i zastrašujući sudija.

A onda šalje svoje dresirane kerove na nenasilne studente, građane, profesore i novinare. Nasilje nije direktno njegovo, već je premešteno u druge, ali duboko emocionalno prisvojeno i doživljavano kao sopstveno. Uživa u nasilju by proxy (posredstvom drugih) kao da je njegovo. Tu dolazimo do Fromovog pojma projekcije potisnutog libida.

U toj projekciji on se identifikuje s uličnom snagom, huliganskom odanošću i zakonom čopora. U siledžijama vidi ideale sirove, fizičke i direktne sile kojoj se divi. Oni nisu za njega samo sredstva za ostvarenje ciljeva, već produžeci njegove sopstvene, teško i jedva potisnute, agresije. Brani ih, štiti i hvali, jer oni žive ono što on ne sme, ali duboko želi. Oni su njegov libidinalni alter ego.

Nasuprot nasilju i dominaciji, mladost Srbije ne traži moć, već slobodu, pravdu, istinu i dostojanstvo. To su odlike biofilnih karaktera, koji žude za povezanošću, a ne za vlašću, za moći zajedničkog stvaranja, a ne za moći nad drugima. Ne traže vođu, već društvo jednakih, želju da grade, a ne da se pokoravaju. NJihove šetnje nisu marševi sile, već kretanje života.

Dok vlast opstaje na tanatofilnim energijama – privlačnosti smrti, razaranja i sile – naši mladi obnavljaju vitalnost zajednice, ljubav prema životu čije su odlike radoznalost, kreativnost, empatija, prihvatanje promene, spremnost na povezivanje i stvaranje smislenih veza, otvorenost za novo i poštovanje prema različitosti.

Oni teže autentičnosti, slobodi izražavanja i rastu, što From naziva biofilnim impulsom, koji neguje život, rast i humanost. Oni su živi dokaz da može drugačije, što moć, koja voli tamu i stagnaciju, ne podnosi. Čak i ako u nečemu (po)greše, greška je deo života, jer gde ima rasta, ima i lutanja. Život je i greška, ne pad, već korak u učenju, znak da srce kuca, da duh ne miruje. Biofilni impuls ne teži bezgrešnosti, već punom, hrabrom življenju.

Razlika u jeziku jasno oslikava razliku u duhu. Naši studenti i maturanti koriste duhovite, originalne parole i performanse kojima pokazuju svoju fleksibilnost, kreativnost i emocionalnu inteligenciju. Za to vreme, establišment zarobljen u rigidnoj i sterilnoj retorici prodaje semantičku maglu, ponavljajući iste isprazne fraze bez ikakvog značenja: „Srbija ne sme da stane“, „Ruše nam Srbiju spolja i iznutra“, „Ne damo Srbiju“ i slično. Praznoslovlje.

Oglodane koske. Siromašan vokabular vlasti i lojalista odražava njihovu misaonu ukočenost, binarnu logiku i nisku emocionalnu inteligenciju – tipične odlike autoritarizma.

Gde nema misli i reči, sevaju pesnice. Lepo kaže poslovica: Um caruje, a snaga klade valja.

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.