foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ)
„Konačno palice po lobanji studenata…“, „Udri tu bagru…“, „Treba ih sve dobro premlatiti… „Bravo državo, samo sve po zakonu…“ Ovo su samo neki od komentara koje su botovi vladajuće „elite“ poslali u etar odmah nakon što je policija u sredu nasrnula na studente ispred Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Novom Sadu.
Odakle ovolika mržnja? Ko ovako pogan jezik ima? Ko su ti neljudi koji huškaju policiju na mladost i pozivaju na zločin? Za koliko su se prodali? Koga su prodali?
Koga palicom? Našu decu? Onu koju smo rodili, hranili, život im podarili? Da bijemo ono što nam je iz oka ispalo i što smo iz srca iznedrili?
Na koju državu se pozivaju? Državu koja bije svoju budućnost? Onu državu što gazi Sonju, udara Kaću…
Ko je naredio policiji da pendrecima tuče studente koji mirno protestuju protiv jednoumlja i medijskog mraka? Ko ima to ovlašćenje? I u čije ime?
Zar nije dosta nasilja i tragedija? Nažalost, vidimo da nije.
Nije nam ovo zlo palo s neba. Gajili smo đavola dugo. Gajili smo ga kroz korupciju, mito, ja tebi ti meni, ali i kroz ono čuveno: neće mene, može i gore. Može li? Može. Samo je pitanje: dokle?
Nasilje je odraz straha. Onaj ko drži pendrek u ruci boji se. Nije lako „ćaciju“ da savlada bes. I zato se ponaša kao svaki nezreli roditelj: istuče decu kad drugačije misle, umesto da razgovorom prevaziđe nesuglasice. Lakše mu je da šamarima sve razjasni nego da pričom dođe do rešenja. Tako je i sa studentima: lakše ih je urazumiti pendrecima nego im pokazati kako institucije rade.
Teskoba se uvukla i u zakonodavnu i u izvršnu vlast. Prva se trudi da kroz zakone sačuva vlastiti interes, a druga da kroz silu sačuva moć i jednih i drugih. Nema sumnje, dobro im je: rade šta hoće!
Ko su studenti da narušavaju ovo stanje „ćaci“ države? Ko im je dao za pravo da organizuju svakodnevne blokade? Zašto je većina naroda uz njih?
Ne razume to ćaci. Neće nikad ni razumeti. Nema znanja, empatije, tolerancije, saosećajnosti, dobrote. Za demokratiju i slobodu mišljenja je čuo, ali on ne zna šta je to. A i što bi? Država to sam ja, govori svaki put bilo gde da se pojavi. Ja ću ovo, ja ću ono… Taj monolog odzvanja… Ali, smeta! Prepunila se čaša.
Ne razume ćaci da je svaki pendrek usmeren na studente samo još veći podsticaj da se nepravdi stane na put.
I kao što je rekao Martin Luter King: „Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svugde“. Ako ne stanemo „zmiji na rep“ izmigoljiće se i pojaviti u nekom drugom obliku, iza nekog drugog ćoška. Da se to ne bi dogodilo zle jezike moramo zakopati, ne dozvoliti im da se čuju, ma koliko to bilo protivno „klikovima“ savremenog novinarstva.
Našoj deci dugujemo život bez straha i nasilja.
Autorka je urednica u Danasu
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
