Škola na ulicama

Počeću sa žapcem koji je hteo da postane krupan i snažan kao bik. Krenuo je da naduvava svoj stomak, nadajući se da će porasti i izgledati jednako impozantno kao moćni bik, ali nije mu uspevalo, pa se iznova i iznova nadimao. Zaslepljen željom da izgleda veći nego što jeste, nastavio je – dok na kraju nije pukao.

Druga priča, kao još jedan odraženi aspekt ljudske prirode, govori o praznoj tikvi. Jednom davno, dva čoveka su hodala putem i naišla na tikvu koja je visila sa drveta.

Prvi čovek je pomislio: „Sigurno je puna slatkog soka, prava poslastica!“. Ali kada ju je razbio, unutra nije bilo ničega – samo šupljina i suve opne. „Kakva prevara!“ požali se ogorčeno. Drugi čovek se nasmeja: „Ima mnogo takvih ljudi – spolja izgledaju veliko i značajno, ali kada ih otvoriš, shvatiš da su prazni.“

Treća priča nas vodi u kontrast između gorde, arogantne sile i fleksibilnosti trske, čija je vrlina, pored prilagodljivosti, i otpornost na sve što se obrušava silovito. Na ivici reke stajali su moćni hrast i mala trska. Hrast se ponosno uzdizao, sa granama koje su se širile visoko ka nebu. Kad bi vetar duvao, on bi ostajao čvrst, ne pomerajući se.

Trska, s druge strane, savijala se pri svakom povetarcu. „Kako si slaba i ništavna!“ nadmeno joj je govorio hrast. „Gledaj mene, stojim uspravno i ne bojim se vetra!“ Ali jedne noći došla je velika oluja. Vetar je duvao sve jače i jače, dok na kraju nije iščupao hrast iz korena i oborio ga na tlo. Trska se, međutim, povila pod naletima vetra, ali nije pukla. Kada je oluja prošla, ona se opet uspravila.

Tri priče nose sličnu poruku: oni koji se upuštaju u iluziju moći i veličine, na kraju postaju žrtve svojih nerealnih ambicija. Bilo da je reč o naduvenoj žabi, praznoj tikvi ili krutom hrastu, ovi likovi ne uspevaju da izgrade unutrašnju snagu, već se oslanjaju na spoljašnji privid koji ih na kraju izda. Istinska snaga leži u fleksibilnosti, prilagodljivosti i dubini, a ne u pokušajima da se izgrade fasade koje ne mogu da izdrže pritisak stvarnosti.

Onaj koji na proteste odgovara samohvalisanjem (tvrdeći da piše knjigu koja će biti svetski bestseler, da je jedinstven i neprevaziđen u srpskoj modernoj istoriji, da stalno pobeđuje, radi, gradi, daje, brani, štiti…), naduvavanjem i pokušajem da deluje svemoćno, podseća na nadutog žapca i praznu tikvu.

Njegova moć zasnovana je na neprestanim naporima da održava spoljašnju predstavu, dok unutrašnja snaga izostaje. Zato ni nema samokontrolu. I dok njegov govor postaje sve glasniji i pompezniji, stvarni problemi se gomilaju i produbljuju.

Protesti, kao i ljudi koji ustrajavaju uprkos svim pritiscima, postaju pravi simboli otpornosti i snage. Poput trske, koja se savija, ali nikada ne puca, oni nalaze snagu u prilagodljivosti, spremnosti da se suoče sa stvarnim izazovima i da ne pokleknu pred njima. Dok autokratija slabi pod svojim rigidnim uverenjima, protesti i borba studenata, maturanata i građana pronalaze načine da opstanu i izdrže.

Kao trska koja se savija pod olujom, oni ostaju uspravni, gipki, sposobni da se odupru i ponovo postanu snažni, dok se rigidni sistem, koji se ne prilagođava, ruši pod sopstvenim teretom.

Iako bi Andersenova bajka „Carevo novo odelo“ bila izuzetno prikladna metafora o poricanju realnosti, u ovoj konkretnoj situaciji je dovoljno podsetiti na to kako je car besno reagovao na dečaka koji je obznanio njegovu golotinju. Optužio ga je da je strani plaćenik, izdajnik, neradnik… je l’ tako beše?

No, golotinja je i dalje tu, i ne mogu je sakriti nikakve šarene laži, a dečakov glas istine ostaje neugasiv,

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.