Skrivanje iza premisa

Očigledna je njegova težnja da trivijalnostima zabašuri suštinu i skrene razgovor na nebitno. Ali ajde, nek mu bude, u par reči.

Elem, dovoljno je da čitalac ode na Google.com i ukuca „osnovna premisa“, da bi dobio milion i trista sedamdeset hiljada jedinica u kojima se ova kombinacija pojmova koristi, što znači da se otprilike isti broj autora ne slaže s Pakovićem u vezi s njegovom (osnovnom) primedbom. „Osnovnih premisa“ ima i u „prosto proširenim“, ali, za ne verovati, i u složenim rečenicama. A zašto i ne bi? Jedan deduktivni zaključak sastoji se od premisa i konkluzije, ali jedan tekst može imati više teza. Jedna može biti osnovna tj. glavna, ostale mogu biti sporedne. Pa, recimo, premisu koja nas vodi ka centralnoj konkluziji najvažnije teze teksta, nazivamo osnovnom, da bi je razlikovali od drugih premisa koje nisu osnovne i koje vode ka sporednim, to jest za tekst manje važnim zaključcima kojima potvrđujemo svoju, recimo, sporednu tezu.

Naravno, ovo važi samo za tekstove koji imaju tezu. Za razliku od njih postoje i oni kojima je cilj da izvrtanjem i manipulacijom obesmisle temu kojom se tekst „kritički“ bavi, pa za njih pre možemo reći da umesto teze imaju antitezu.

Jedan takav ponukao me je da reagujem, sve u želji da njegovom autoru skrenem pažnju na manir koji nije dobar. Da sam znao da je arogancija jedino što ću dobiti kao odgovor, priznajem, ne bih.

U redu, nije samo arogancija, ima tu i neistina. Al’ ima i šale.

Kaže Paković da nije reagovao na fašistoidne spiskove pomoćnika ministra zato što je još pre toga, preventivno, „u tekstu pod naslovom ‘Patridiotizam’, 3. avgusta, analizirao fašistoidne izjave ministra kulture koje su premise za ono što je sastavio njegov pomoćnik“.

Kud god kreneš, naletiš na premise. Ima ih za podsmeh, srećom, evo ima i onih iza kojih se skriješ u slučaju nužde. Sad svejedno, ovo Pakovićevo pravdanje simpatično je taman koliko je i besmisleno.

Nego, drugo sam nešto hteo. Pakovića, kaže, nije sprečilo da ministru kulture i informisanja skreše u brk „ni, međusobno uljudno, lično poznanstvo s dotičnim ministrom, koje potiče iz vremena kad je on bio član Demokratske stranke, čiji je jedan od osnivača“.

Čestitam na pokazanoj hrabrosti. Razumem delikatnu situaciju. I drago mi je zbog Pakovićevog i Petkovićevog međusobno uljudnog ličnog poznanstva. Međutim, znam da dotični ministar nije bio jedan od osnivača Demokratske stranke. Zato sam zbunjen. Zašto Paković takve stvari uopšte saopštava? Za temu o kojoj je reč nije uopšte bitno s kim je Paković u međusobnim ličnim odnosima, niti da li je ministar bio član, osnivač ili simpatizer neke stranke. Nije bitno ni da li je to bio njegov pomoćnik. Nije od presudne važnosti da li bi Đinđić pravio koaliciju s Dačićem. Nije bitno ni da li je „osnovna premisa“ pleonazam… čak ni da li sam ja igrao košarku i s kim… ništa od svega toga nije bitno, ali dok mi stignemo do onog što jeste, redukovao se skandal sa spiskovima „nosilaca i izvršilaca pogubne antisrpske politike“, do apsurda i – prošao voz. Odličan posao, Pakoviću.