Slučaj Kepiro: Sud ljudi ili istorije?

Sudski postupak protiv Kepiroa i presuda u prvom stepenu su uzburkali kako mađarsko tako i srpsko javno mnjenje. Čak je i predsednik Srbije Boris Tadić osetio da je važno da progovori, pomene mađarsku državu i naglasi da „ovakav pristup suda u Budimpešti svakako nije doprinos pomirenju”. U Beogradu i Novom Sadu nekoliko stotina ljudi je protestovalo protiv ove presude na mitingu pod sloganom „Kriv je!”

Bela Varga, sudija u slučaju Kepiro, u artikulisanju presude sledio je prilično liberalan pravnički svetonazor. Ljudi koji su u sudnici aplaudirali posle izricanja presude, aktivisti i poštovaoci organizacija koje kao jaje jajetu sliče pokretima kao što su „Obraz“ i „1389“ u Srbiji, verovatno bi bili šokirani i zgroženi kada bi znali da je presuda zapravo „liberalna”. U svakom demokratskom sistemu, pretpostavka nevinosti je bazični pravni princip. On može dovesti do presuda koje mnogi ljudi smatraju nepravednim, ali, što je ipak najvažnije, isključuje mogućnost da nevini ljudi budu osuđeni, dopuštajući, nažalost, mogućnost da neki krivci izbegnu kaznu kada dokazi nisu dovoljno ubedljivi. Dva svedoka optužbe koji su prisustvovali događajima za koje se Kepiro optužuje i koje je obezbedilo tužilaštvo, uz aktivnu pomoć Centra Vizental, pre nekih 69 godina, imali su osam i 10 godina. Iako jednog od njih, istoričara po imenu Peter Havaš, koji je danas državljanin Mađarske, sud nije saslušao, njegovo dramatično i potresno svedočanstvo kako je njegova baka pogubljena u bolesničkom krevetu od strane mađarskih vojnika nije pomoglo mnogo u prepoznavanju Kepiroa kao počinioca.

Bez ključnih svedoka događaja, sud se fokusirao na dva ranija sudska postupka protiv Kepiroa. Sud je morao da odluči da li je dokumentacija u sudskim predmetima iz 1944. i 1948. godine bila dovoljna i pouzdana da bi poslužila kao osnova za presudu izrečenu 2011. godine. Kepiro je prvi put gonjen ubrzo posle „ledenih dana” u Novom Sadu. Uzgred budi rečeno, „Ledeni dani” je naziv filma Andraša Kovača baziranog na dokumentarnoj noveli Tibora Čereša koja opisuje događaje iz novosadske racije u svoj njihovoj strašnoj, krvavoj realnosti; to je, inače, film koji brojni mađarski srednjoškolci gledaju na časovima istorije. Godine 1944. razmere i surovost masakra u Novom Sadu šokirali su čak i pro-nacističku vladu Mađarske, što je dovelo do suđenja vojnim liderima ubrzo nakon događaja. Kepiro, trinaesti optuženi u ovom predmetu, proglašen je krivim za nelojalnost i osuđen na 10 godina zatvora. „Nelojalnost” je značila povredu ugleda mađarskih oružanih snaga zbog sramnog krvoprolića u Novom Sadu. Međutim, presudu je, zajedno sa mnogim drugim poništila fašistička partija Nyilaskeresztes (partija strelastih krstova) koja je došla na vlast putem državnog udara 1944. godine, pošto su nemačke trupe izvršile invaziju Mađarske. Kepirou je u Mađarskoj posle rata ponovo suđeno pred “narodnim sudom” i bio je osuđen, u odsustvu, na zatvorsku kaznu. Tužilaštvo se pozivalo na svedočenje, iz 1948. godine, Janoša Nađa, mlađeg oficira koji je služio u istoj jedinici sa Kepirom.

Međutim, tokom poslednjeg suđenja Kepirou, sudija Varga je obe ranije presude izrečene protiv njega smatrao „punim problematičnih i sumnjivih elemenata”. Kada je u pitanju slučaj iz 1944. godine, Varga je ustvrdio da se radi o kolektivnoj presudi, da nije istražena individualna odgovornost optuženih i da smatra „apsurdnim” da je sudija iz 1944. godine odbio da sasluša svedoke odbrane (između ostalog jevrejsku porodicu Tanurdžić iz Novog Sada, čije je živote Kepiro, navodno, spasao), ali je dozvolio obilazak mesta masakra bez prisustva Kepiroa. Takođe je dodao da komandni lanac između različitih jedinica i njihovih šefova nije razjašnjen, da ga je u 2011. godini nemoguće rekonstruisati, a da su dokumenti koji su preživeli decenije fizički nepotpuni, s nedostajućim stranicama i potpisima. Prema Vargi, slučaj iz 1948. godine je, s pravnog aspekta, još problematičniji. Tako je u svojoj presudi naveo da je Nađ, krunski svedok, nezakonito pritvoren i da je ignorisano njegovo pravo na advokata. Narodni sudovi su bila ad hoc tela, pravno obrazovanje njihovih članova nije bilo neophodno, a bili su delegirani od strane vlade. Pored toga, ovi sudovi su redovno koristili nasilje da bi iznudili iskaze (međutim, mučenje Nađa nije dokazano), a bilo je i slučajeva nameštenih suđenja. Sudija je takođe istakao da Nađ nije bio pouzdana osoba: mnoge njegove izjave bile su kontradiktorne, a neke od njih su još u to vreme dokazane kao potpuno lažne. Kepiro je tokom celog sudskog procesa tvrdio da nikada nije poznavao Nađa lično. Sudija Varga je takođe rekao da bi bilo neophodno suočenje Nađa i Kepiroa na sudu, ali da je to nemoguće, budući da je Nađ umro pre nekoliko godina.

Čini se da su osnovna zapažanja sudije Varge bila potpuno ignorisana u izveštajima srpskih medija. Dokazi prikupljeni od strane tužilaštva možda nagoveštavaju činjenicu da je Kepiro kriv, ali, prema stavu sudije Varge, to nije utvrđeno „van sumnje”. U takvoj situaciji, pravila pravičnog sudskog postupka u demokratskom sistemu nalažu da ne postoji druga opcija osim da se osumnjičeni oslobodi. Treba posebno naglasiti da je Varga oslobodio Kepiroa ne zbog neizvršenog krivičnog dela već zbog nedostatka dokaza. Simon Vizental je verovatno znao da, kako vreme prolazi, ne slabe i ne stare samo osumnjičeni za zločine već i dokazi protiv njih. Presudni činilac zbog kojeg je suđenje Kepirou bilo neuspešno nije samo sud – kao što smatraju neki komentatori u Srbiji, a verovatno i sam predsednik Tadić – već proteklo vreme. Međutim, vreme je i pored svega najstroži sudija: bez obzira na eventualnu presudu u drugom stepenu, 97-godišnji Kepiro će nesumnjivo odgovarati pred najvišim od svih sudova.

Autor je dopisnik mađarskog nedeljnika „Figyelo”