Srbija da postupi kao 1941. godine

Činjenica da u datom trenutku gubi, ne znači da će izgubiti spor. Svako odlaganje menja okolnosti. Ali zastupnik koji tokom procesa spozna da se njegovi jasni i nedvosmisleni dokazi ignorišu i da je predmet unapred presuđen na njegovu štetu, apsolutno mora da zaustavi proces.

Na isti način, u državnim poslovima, opravdano je da slabija strana, koja ne mora nužno da bude i strana koja snosi krivicu ili nema argumente, teži ka tome da prolongira rešenje sukoba koje ima sa drugim zemljama čekajući da se promene okolnosti.

Kao i da na izborima promeni svog zastupnika ili samostalno istupi pred svetsku javnost. Srbija je tako postupila 27. marta 1941.

Drugi upečatljiv primer odlaganja u savremenoj istoriji je Hladni rat, gde jedna ili obe strane istovremeno i provociraju i izbegavaju sukob, do trenutka kada jedna posustaje od iscrpljenosti usled unutrašnjeg razdora i tako gubi.

Aktuelni primer odlaganja jeste rusko vojno angažovanje u Ukrajini, čiji se kraj ne nazire i očigledno prolongira do časa kada sve strane učesnice ne usaglase pojedinačni i opšti maksimum svojih interesa. Stoga taj sukob može da se završi odmah, ili da potraje narednu deceniju. Rat koji traje deceniju, ili trideset godina, takođe je zamrznuti konflikt.

Nama najbliži aktuelni primer ujedno je i životno pitanje: odnos Srbije i tzv. Kosova. U okolnostima kada oružani sukob u Evropi traje bez naznaka da li će se i kada okončati, pri čemu preti mogućnost da nastane još jedan, logično stanovište bilo bi da Srbija ne preduzima odlučne korake u spoljnoj politici dok ne sagleda okončanje tog sukoba i da održava „zamrznuti konflikt“ sa Kosovom s jedne strane, dok s druge istovremeno koristi i unapređuje sve postojeće resurse kojima ona samostalno raspolaže, a koji nisu ni mali ni zanemarljivi, čak i po cenu odlaska tzv. stranih investitora, pa i uprkos njima: strateški položaj „carskog druma“, poljoprivreda i proizvodnja hrane, očuvani fabrički pogoni društvenih preduzeća devastiranih u postupku privatizacije zarad atraktivne lokacije i poslovnog prostora, funkcionalna mreža strateških javnih preduzeća, a najvažnije, dosledna primena zakona i poštovanje Ustava, čime će ojačati svoje institucije.

I još važnije: ulaganje u život novih generacija i onih koje tek dolaze.

Kada je pred Japan 1945. postavljen ultimatum, Japan je odbio. Do te mere je bio povređen nacionalni ponos da su oficiri izvršili puč i u noći do jutra, zakazanog dana emitovanja na centralnom radiju, pokušali da otmu i unište fonografsku ploču na kojoj je snimljeno obraćanje cara Hirohita, koji sunarodnicima naređuje da polože oružje.

Ali, nije strah od neprijatelja i atomske bombe doveo Japan do vojničke predaje: Ratni savet zaključio je da kolektivno nacionalno samoubistvo briše Japan sa mape sveta. A interes države je da postoji, sa svojim narodom. Stoga je časnom predajom sačuvana država, narod, vladar i čast.

S te strane, Srbija treba da postupi kako je morala da postupi Kraljevina Jugoslavija 1941, ako je već odlučila „da veže svoj maleni čun uz bok velike francuske lađe“ i sledi politiku svog tadašnjeg zastupnika, čekajući u miru rasplet događaja i konture buduće Evrope, čuvajući sve atribute koje je u Drugom svetskom ratu pokušala da sačuva: državnost, čast, vladara i narod. Uključujući i svoju teritoriju.

Danas, kada svetski garant Srbije nije više Francuska, Srbija ne treba da se predomišlja koji će veliki brod seći talase i za nju, deleći tako zajedničku sudbinu.

Takozvani francusko-nemački predlog, koji nije u celosti prezentovan javnosti niti ima garancija da li je u medijima objavljeni tekst autentičan, možda jeste „mir u naše doba“. Ali je u predstavljenoj formi suprotan odredbama i duhu zakona i Ustava Srbije.

Ukoliko te odredbe usled višeg interesa Srbija prekrši danas, neka ih prekrši, ako će to sutra doneti mir u Evropi. Ali Evropi čiji je sastavni deo Srbija.

Autor je pravnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.