Srbiji neophodan lustracioni rez

Otuda, glavni odgovor na pitanje zbog čega nikada nije došlo do 6. oktobra trebalo bi tražiti u „umetnosti mogućeg“, odnosno u odsustvu političke volje i postizanju kompromisa o političkoj participaciji sa Miloševićevim funkcionerima. Rečju, novi donosioci odluka više su bili žirondinci nego montanjari i bili su pobornici evolucije i „istorijskog pomirenja“, što je rezultiralo formiranjem manjinske vlade sa SPS-om.

Ne sme da se prenebregne ni okolnost da je za rušenje autoritarnog režima bilo neophodno da se ujedini 18 političkih partija, od kojih su pojedine ideološki kontrasti. Veliki broj veto igrača umanjuje mogućnost jedinstvenog odlučivanja, pogotovo u trenutku kada je politički prioritet pad autoritarnog (ili politikološki preciznije, hibridnog) režima. Društveno najrelevantnija je bila činjenica da je Miloševićeva politika dugi niz godina uživala veliku podršku građanstva i da bi sprovođenje lustracionih rezova značilo istovremeno pozivanje na moralnu i političku odgovornost velikog broja ljudi. Dubravka Ugrešić je takvu atmosferu u jednom intervjuu slikovito opisala rečima „kada se počinju paliti lomače, obični ljudi su ti koji nose šibice“, što svakako ne bi trebalo da ih oslobodi od odgovornosti.

Uz navedeno, nije postojala ni politička spremnost da se otvore tajni dosijei iako je 2003. godine usvojen Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava sa periodom važenja od jedne decenije (od dana stupanja na snagu). Zakonodavac je normirao da se odredbe ovog zakona primenjuju na sve povrede ljudskih prava izvršene posle 23. marta 1976. godine kada je stupio na snagu Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. Navedeni zakon nikada nije bio primenjen, niti je ikad konstituisana lustraciona komisije. Ovom tigru od papira je prošao vakat bez naznaka da će u trenutnoj političkoj konstelaciji lustracija ikada više biti normirana, a kamoli sprovedena.

Slično je iskustvo i u ostalim postjugoslovenskim republikama, u kojima je suočavanje sa komunističkom prošlošću naišlo na većinsku nenaklonost političkih elita. Ideja o lustraciji u Hrvatskoj je imala manje uspeha u poređenju sa srpskim pandanom budući da hrvatsko zakonodavstvo nikada nije nomotehnički uredilo pitanje lustracije. Primera radi, lustracioni predlozi desničarske Hrvatske stranke prava izneti u Predlogu zakona o otklanjanju posledica totalitarnog komunističkog režima (1998, 1999) nisu naišli na podršku u predstavničkom telu. Otpori ka lustraciji bili su legitimisani paradoksom da bi i same žrtve komunističkog terora bile protiv nje.

Severna Makedonija je jedina postjugoslovenska republika koja je sprovela lustraciju. No, primena Zakona o lustraciji (Zakon za lustracija iz 2008. godine) je pervertirala u političku odmazdu te je Brisel u nekoliko navrata kritikovao sam proces lustracije. Makedonska verzija lustracije bila je ideološki i partijski obojena, uz primenu nelegalnih mehanizama, poput nezakonitog prisluškivanja.

Slovenija kao najprogresivnija postjugoslovenska republika nikada nije u formalno-pravnom pogledu pokrenula pitanje lustracije. U Sloveniji, kao uostalom i u većini država nastalih slomom druge jugoslovenske federacije postoje struje koje plediraju za lustriranje komunističkih kadrova, ukidanje naziva ulica koje nose imena komunističkih komesara, obračunavanje sa doušnicima tajne policije, izopštavanje iz društvenog života onih koji su se ogrešili o ljudska prava u svom javnom angažmanu. Emprija je pokazala da su lustracione aspiracije bezube te bi se moglo zaključiti da ne ostvaruju značajnije društvene funkcije.

U Crnoj Gori je nakon sloma režima Demokratske partije socijalista (2020) počelo da se govori o potrebi normiranja i sprovođenja lustracije, dok je u BiH kao najdublje etnički podeljenom društvu dva puta bezuspešno pokušavano da se usvoji zakon o lustraciji. U navedenoj državi inače se teško postiže politički konsenzus i oko jednostavnijih pitanja, usled njenog kompleksnog političkog ustrojstva i političkih interesa različitih etnija.

Da rezimiram stanje u Srbiji. Politička evolucija umesto pravne i mentalne revolucije, za koju se odlučila postpetooktobarska elita dovela je do neodgovornosti visoke politike. Ovo je nadalje rezultiralo otimanjem države, privatizovanjem institucija i ponovnim uspostavljanjem lične vlasti. Na ovaj način došlo je do teških povreda ljudskih prava, počev od političkih prava (poput prava na slobodu izražavanja do mirnog okupljanja), prava na pravdu, prava na informisanost, prava na zdravu životnu sredinu, zaključno do povrede prava na život. Neprikosnovenost života kao ključno ljudsko pravo je u ambijentu opšteg bezakonja u potpunosti obezvređena kategorija, što je dokazao pad nadstrešnice. Iz navedenih razloga, Srbiji je neophodan lustracioni rez i konačno suočavanje sa „starim režimom“, odnosno sa svim javnim funkcionerima koji su u dosluhu sa obaveštajnim službama bili nalogodavci, podstrekači, pomagači i saučesnici u kršenju ljudskih prava. Neophodno je da se prekine višedecenijski lanac personalnog kontinuiteta u političkom životu i da se licima za koja se utvrdi da su kršila ljudska prava trajno ili na određeni vremenski period zabrani obavljanje javne funkcije. Svrha lustracije nije izricanje krivičnih sankcija i niko ne može da bude podvrgnut lustraciji zbog svojih političkih uverenja i ličnih stavova.

Lustracija po sebi nije ideološka čistka, niti revanšizam već zaštita ljudskih prava i novonastalog poretka. NJeni protivnici pokušavaju da je predstave kao političku odmazdu budući da je lustracija, pored oduzimanja imovine, njihov najveći strah. Lustarcija za njih predstavlja ideju o njihovoj civilnoj i političkoj smrti i na nju oštrije reaguju nego na krivičnu pravdu. U Srbiji je više generacija odrastalo uz iste političke aktere, koji su od komunističkih junoša, preko etnonacionalista pa do stabilokrata, u politici proveli svoj ne samo radni, već i životni vek. Hrabrim pripadnicima Z generacije koji su upalili baklju slobode dugujemo lustraciju kako bi mogli da izgrade društvo i državu bez pravno i politički kompromitovanih kadrova, koji su od Srbije napravili državu nepravde i bezvlašća.

Autorka je narodna poslanica Srbija centra – SRCE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.