Srpski sindrom močvare

Činilo se da je smak sveta, ili barem početak sukoba i zaoštravanja odnosa, nadohvat ruke. Čudio sam se kako ćemo uspeti da izdržimo čitavih pet godina njegove vladavine i nadao se da će se košmar uskoro završiti. Slične osećaje delilo je čitavo moje okruženje, sa izuzetkom manjine koja je smatrala da mu „treba dati priliku, jer su je ovi drugi prokockali“.

Činilo se da takvoj argumentaciji nije bilo moguće protivurečiti i da je to velika istina koja ne sme da se dovodi u pitanje. Međutim, nemir koji sam tada osetio upozoravao me je da mu, zapravo, nikako nismo smeli pružiti priliku.

Na osnovu onoga što su Nikolić i njegovi bliski saradnici pokazivali u svojim javnim nastupima, bilo je jasno da nikakav preporod kod njih nije moguć. Sedam godina kasnije prilike su se pokazale i gorima nego što su ih moji nemiri predviđali. Čak sam period Nikolićeve vlasti deluje kao davno prošlo vreme, a ujedno se čini da je u poslednjih nekoliko godina stala čitava istorija propadanja i tragedije. Šta se dogodilo?

I Nikolić i Vučić su, u decenijama pre dolaska na vlast i čuvenog otcepljenja, bili članovi Srpske radikalne stranke, koja se uvek trudila da se zapaljivim izjavama, uvredama, predstavama i cirkuskim tačkama dopadne građanima. Učestvovali su u vulgarizovanju javnog prostora i izvodili performanse koji su za cilj imali buđenje najbazičnijih osećanja onog dela naroda kojem su se obraćali. Paljenje zastava, preimenovanje bulevara, performansi sa džakovima, iznošenja iz skupštine, kletve, neproverena vređanja oduvek su bili obeležja ove stranke i dobrom delu naroda jesu bile bliske kao simbol otpora prema mejnstrim politici koja se mnogima nije dopadala.

U odsustvu boljih opcija, ljudima se dopada svako ko ume da izrazi mišljenje i ko se ne libi da se suprotstavi. Međutim, od 2000. godine pa sve do dolaska naprednjaka na vlast, klima u društvu je bila takva da su se nedolična ponašanja vrlo jasno osuđivala, a sami radikali, a potom naprednjaci, bili su donekle skrajnuti i nisu držali glavne poluge vlasti u svojim rukama, odnosno, nisu krojili mejnstrim politiku.

Sa osvajanjem vlasti odnos snaga se promenio i otvorio se prostor za kreiranjem svakodnevice i nametanjem tema i načina diskutovanja o tim temama koje su pogodovale političarima sa takvim karijerama.

Na trenutak zamislimo da nam je Srbija jezero i da smo 2000. godine krenuli u njegovo delimično uspešno čišćenje, koje je zaista teklo presporo, neujednačeno i opterećeno aferama. Tamo gde je od građana traženo da čiste, dok vlast i dalje zagađuje, nije mogla da se dobije kristalno čista voda. Ipak, čini mi se da smo u nekom trenutku ipak dosegli nivo u kojem nam nije bilo mrsko da u toj vodi plutamo i tražimo svoj kutak koji ćemo dalje čistiti.

Sa dolaskom aktuelne vlasti takav proces, pre svega kulturni i društveni, doveo se u novo nepodnošljivo stanje. Jezero su zaposele razne vrste žaba kojima nije milo da žive u čistim vodama. Kako bi se u jezeru bolje snašli, bili su prinuđeni da ga urede onako kako njima odgovara, postepeno i jedva primetno pretvarajući naše polučisto jezero u svoju močvaru.

Ne mislim da je to bilo u potpunosti planski. Dugoročni planovi, smatram, aktuelnoj vlasti nisu toliko bliski, vrlo su im zamorni i verujem da se većina odluka donosi impulsivno i u skladu sa drugim, tajnim ciljevima i sa težnjom da se sadašnja klima održava, a sa njom i opstanak na vlasti.

Dakle, kada se zapitamo kako smo ovo dozvolili i kako smo dovde stigli, treba gledati čitav proces od pobede Tomislava Nikolića 2012. godine pa do sada i vrlo se lako može uvideti da se vulgarizacija društva, banalizacija tema, nasilnička matrica u govoru i ponašanju, prirodno useljavala kao posledica onoga što akteri aktuelne vlasti jedino umeju da rade, odnosno kako jedino umeju da se ponašaju.

Treba naglasiti da se ovakva interesna grupa koja državu smatra ortačkim društvom, a koja zna koliko su njene kompetencije male, ne može održati u transparentnim vodama gde se sve vidi i gde nije moguće sakriti prave namere, prave kompetencije, pravu politiku. Zbog toga je, što planski što ad hoc, a uz pomoć masovnih medija i drugih vrsta propagande, uvođen sve dublji mulj u kome nije moguće videti jasno ni prave namere, ni prave kompetencije; dakle, u kome je moguće vrlo lako sakriti sve nedozvoljeno, u kome je moguće pretakati iz jednog mulja u drugi i prikazivati ga kao nešto novo.

Kada se sa vrha kreira atmosfera močvare, jer se u njoj žabe najbolje snalaze, onda su svi drugi stanari u jezeru prirodno naterani da u istom mulju žive i funkcionišu. Zbog toga ne čudi sve češća potreba opozicije da se sličnim, donekle umerenijim, sredstvima isto obraća vlasti kao što se ona obraća njima; da izvode žalosne performanse koji oponašaju ono što vlast radi; televizijski program i izveštavanja takođe prisvajaju slične oblike ponašanja; programi, emisije, kulturni i drugi sadržaji su prinuđeni da se stvaraju i razvijaju u mulju da bi preživeli; a čitava močvarizacija se potom preliva i na ostatak društva.

Zbog toga ne treba da čudi svakodnevna bahatost koju vidimo na ulicama, na šalterima, na poslu, u školama i svim drugim javnim mestima i u svim drugim društvenim interakcijama, jer su građani naterani da se prilagode, da mutiraju u žabe da bi preživeli. Ono malo otpora što se pruža stvara tek toliko prostora da se udahne nešto vazduha.

Nego, to je pogrešan način. Ispravan način jeste odupreti se žabokrečini. Mahati rukama i odbijati matricu ponašanja koja se nameće. Biti kulturan, biti strpljiv, odbiti novine koje vas smatraju primitivnim i naivnim, ne gledati program čiji je jedini cilj promocija šunda i nasilja, odbiti da prisustvujete nastupima ljudi koji vas ponižavaju sa podijuma. Odgovoriti na nasilje dostojanstveno i ponosno. Biti jak, mahati rukama i čistiti oko sebe mulj. Kreirati oko sebe zdrav krug vode, odbiti od sebe mutnilo i pomoći onome ko je uhvaćen u vir i što se davi.

Nijedan problem se ne rešava ponavljanjem matrice koja je problem napravila, već njegovom suprotnošću. To nikako ne znači ćutati i trpeti. Već koristiti drugačije metode koje vodu čiste i u kojoj se žabe ne snalaze. Žeđ se utali vodom, mrak pobedi svetlom, prazan papir rečima, napuštena kuća useljavanjem u nju. Razorenost se pobeđuje obnovom.