Srpski studenti i venecuelanski slučaj: Plenumi i direktna demokratija ne mogu zameniti institucije

Studentski pokret u Srbiji deluje kroz jedinstveni politički metod: organizuju plenume i apeluju na udruživanje u zborove u kojima svako ima jednako pravo glasa i odlučivanja. Međutim, malo je poznato da ova forma demokratske participacije u savremenoj političkoj praksi nije nova. Krajem devedesetih godina, u Venecueli, predsednik Hugo Čaves je, posle pobede na izborima najavio ‘političku revoluciju’, te primenio model participativne demokratije. Javno se zalagao za građansku mobilizaciju i njihovo uključivanje u direktno političko odlučivanje s ciljem otklona od političkih prethodnika.

Tokom devedesetih, Venecuela je bila suočena sa dubokom političkom i ekonomskom krizom. Dvopartijski sistem, kojim su decenijama dominirale Demokratska akcija (AD) i COPEI, izgubio je legitimnost zbog korupcije, klijentelizma i pada životnog standarda. Politička elita bila je odvojena od građana, dok je poverenje u institucije drastično oslabilo.

Čaves je ovu situaciju iskoristio za promociju participativne demokratije, obećavajući neposredno učešće građana u odlučivanju i kritikujući tradicionalne predstavničke strukture. Iako je ideja bila privlačna, njena implementacija rezultirala je selektivnom primenom pravila, koncentracijom moći i dugoročnom destabilizacijom države.

Sličnosti između srpskog studentskog pokreta i venecuelanskog primera postoje pre svega na nivou strukture i retorike, dok su politički kontekst, logika i mogući ishodi duboko različiti. Iskustvo Venecuele pokazuje da participativni model sam po sebi nije dovoljan da zaštiti demokratiju; naprotiv, bez institucionalnih ograničenja i pluralizma, može dovesti do autoritarizma, erozije institucija i političke represije.

Studentski pokret u Srbiji deluje kao logičan odgovor na sličnu krizu poverenja u institucije. Plenumi i zborovi, u kojima se odluke donose kolektivno i transparentno, osmišljeni su kao korektiv političkog sistema, ograničenje koncentracije moći i obnova kritičkog nadzora nad državom. Javnost to s prvom vidi kao dah svežeg vazduha u tragično zagađenoj srpskoj demokratskoj realnosti. Retorika o antikorupciji i neposrednom učešću građana u odlučivanju delimično odražava iste motive koji su motivisali Čavesa: frustraciju građana prema partijama i formalnim institucijama koje ne funkcionišu po pravilima demokratske države.

Politički projekat u Venecueli, započet pozivanjem na direktnu demokratiju, doveo je zemlju u duboku institucionalnu krizu, autoritarni poredak i političku represiju. Nedavna američka intervencija 3. januara 2026, rezultirala je svrgavanjem Čavesovog naslednika, predsednika Nikolasa Madura, otvarajući neizvesnu fazu političkog preokreta. Ovaj tok događaja alarmantno pokazuje koliko participativna demokratija može biti rizična, nefunkcionalna i neodrživa, pogotovo ukoliko nije podržana institucionalnom i proceduralnom kontrolom.

Stoga je i ova paralela sa Venecuelom pre svega formalna. Studentske strukture u Srbiji ostaju odozdo nagore – zasad barem deklarativno može se zaključiti da se njihova politika ne svodi isključivo na osvajanje vlasti ili monopol nad narodom, već da se akcenat stavlja na kritički nadzor, uspostavljanje društvenog pluralizma i kroz inicijative u pravcu političkih reformi. U Venecueli je participativna demokratija, međutim, postala instrument centralizacije moći, dok su pluralizam i nezavisne institucije vremenom odbačeni.

Rizik za Srbiju, svakako, postoji. Studentski pokret je pod značajnim pritiskom ekstremne desnice, koja deluje kroz mreže bliske tajnoj policiji i koristi svaku priliku da oblikuje pokret u pravcu koji odgovara njihovoj reakcionarnoj agendi. Takvi akteri nastoje da odvoje pokret od evropskih vrednosti i uvezuju ga u narativ podržan spoljnim silama, pre svega Rusijom, namećući ideološki okvir u kojem participacija služi više za legitimaciju autoritarnih interesa nego za demokratiju. Ovo je faktor koji može, ukoliko se ne prepozna i ne ograniči, promeniti karakter studentskog pokreta i otvoriti put ka zloupotrebi participativnih mehanizama, uvodeći ga potpuno u Čavesov autoritarni, antiimperijalistički model.

Strukturna razlika između Srbije i Venecuele takođe je važna. Venecuela je imala ogromne prihode od nafte, koji su omogućili dugotrajno finansiranje socijalnih programa i lojalnosti, dok Srbija nema takav ekonomski amortizer. Taj nedostatak, srećom u nesreći, značajno ograničava mogućnost reprodukovanja venecuelanskog modela u Srbiji, ali ne eliminiše rizik od ideološkog i političkog preuzimanja participativnih struktura.

I dok je entuzijazam i podrška studentskim pokretima razumljiv, potrebno je zadržati analitički oprez. Direktna demokratija ima svoje istorijske i institucionalne limite – iskustvo Venecuele pokazuje da ovakav model može dovesti do erozije institucija, polarizacije društva i koncentracije moći u rukama autoritarnih lidera. Država nije samo zbir građana koji glasaju u plenumu; funkcioniše kroz institucionalni balans, pluralizam mišljenja i stabilne procedure. Oslanjanje isključivo na direktnu demokratiju zanemaruje ovu složenost i povećava rizik od implozije društva.
Stoga je ključno da participativna demokratija zadrži na korektivno socioekonomskoj funkciji, gde bi građani kroz različite inicijative podizali društveni temelj i stvarali pritisak za efikasno upravljanje državom političkih elita. Dok studenti i građanski pokreti za reformu pružaju važne impulse i kritički nadzor, njihova metoda ne sme biti jedini oslonac državnog uređenja. Participacija mora dopunjavati, a nikako zamenjivati institucije.

Istorija jasno pokazuje da nekritička i apriorna podrška ovakvim modelima može ubrzo prerasti u nepredviđene i katastrofalne posledice za celo društvo.

Aleksis de Tokvil je u svojoj knjizi Demokratija u Americi (1832) upozorio da „najveća opasnost po slobodu dolazi od tiranije većine.“ Participacija bez institucionalnih ograničenja i balansiranih procedura može dovesti do zloupotrebe moći, erozije institucija i dugoročne destabilizacije društva – tačno ono što se vidi na primeru Venecuele.

Autor je politikolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.