Srpsko u veri u Boga?

Imam jednog prijatelja, čoveka posvećenog veri, kojeg poštujem i od koga mnogo toga saznajem o stvarima o kojima skoro i da nemam od koga. Musliman je. Iako je to meni manje bitna informacija, stavljam je ovde jer je bitna za drugi deo priče. Neki bi rekli da je i Bošnjak. Tako danas sebe naziva deo ljudi islamske veroispovesti u Bosni, ali i u Sandžaku i na Kosovu. Neki drugi im pak kažu da je to izmišljen termin koji nikad nije postojao.

Kad me neko pita šta ja mislim o nacionalnim identitetima, odgovorim da ne vidim ama baš nikakvu korist od njih, ali da prihvatam da postoje i da su mnogim ljudima važni. Ali istovremeno, dok to govorim, budem svestan i da se nacionalni identitet u nas doživljava kao organska stvar koja se tretira kao da je krvnim zrncima dokaziva. Pa se tako Srbinom postaje ako su ti oba roditelja Srbi. Ponekad, kada to višestruko dokažeš, dovoljno je i ako ti je samo otac Srbin. Ako je samo majka, onda je već teže, jer je valjda gen koji otac nosi dominantan.

A mnogi odgovore da je nacionalni identitet u stvari identitet kulture, jezika, običaja i tradicije. I onda ja razmišljam: pa meni kao čoveku (Srbinu?) koji je odrastao u Južnoj Srbiji mnogo su, po svakom od četiri navedena parametra bliži Bugari i Makedonci, nego li recimo Srbi iz Vojvodine ili Republike Srpske.

I onda pitam ljude šta je to što vam je važno kod vašeg nacionalnog identiteta. I ljudi odgovore svašta, a meni u stvari ne kažu ništa što je po mojim parametrima važno. Jedino što čujem je kako se ponavlja: važno mi je i ponosan sam što sam… I tako na svim „stranama“.

I eto otkud sam ja odlučio da, za sada, prihvatim postojanje tih nacionalnih identiteta. Jer je ljudima važno, i jer su ponosni. Ali sam i odlučio da, uvek kad za to prostora ima, razgovaram s njima o tome.

Vratimo se sada na mog prijatelja, muslimana. Jednom mi je rekao ovako: „Ja verujem u Boga, i verujem da ću, jednog dana, kad se preselim (kad ode na onaj svet – prim. aut.), biti pitan za sve što sam činio i nisam činio u životu. Biću pitan kakav sam sin bio majci, kakav muž svojoj ženi, kakav otac svojoj deci, kakav komšija komšiji Draganu… ali to kakav sam Bošnjak bio Bosni, za to sam siguran da neću biti pitan. Jer to kod Boga ne postoji. Ni Bošnjaštvo, ni Bosna, ni nacija“.

Veoma mi se svidelo to što je rekao. Zato sam se okrenuo u svoje dvorište i posmatrao ga. Srpska vera. Srpska crkva koja se trudi da očuva Srpstvo. Srpska Nova godina. Svete srpske zemlje.

I pitao sam se, kakve veze vera ima sa nacionalnim identitetom. Da li ću ja, koji verujem u Boga, kad odem na onaj svet biti pitan kakav sam Srbin bio? Srbiji? Srpskoj crkvi? Otačastvu?

Siguran sam da takvo nešto neću biti pitan. Ma, siguran sam da neću biti pitan ni o tome da li sam čuvao srpski jezik i tradiciju. Al ovo o majci, ženi, deci i komšijama, za to sam siguran da hoću. No, mislim i da čelnici Srpske pravoslavne crkve neće biti pitani ništa o Srpstvu. Da li su čuvali Srpstvo? Srpsku naciju? Veru Srpsku? Sabornost? Mislim da će biti pitani o tome šta su, kad su već toliki uticaj imali, govorili ljudima o Bogu, šta su im govorili o drugim ljudima, šta o važnim stvarima za njih same.

Znam mnogo ljudi koji veruju da Boga ima. I mnogi od njih, kad o ovome pričamo, kažu: u pravu si, ali to nije važno, ljudima je crkva važno utočište. A ja mislim da je baš važno i da se to lako može menjati. Tako što ćemo početi da brinemo i pričamo o tome. I što će nam postati važno. A onda stvari idu jedna za drugom. Ka boljem.

Autor radi sa ratnim veteranima u Centru za ratnu traumu razvijajući program Konstruktivna upotreba ratnog iskustva u društvu