Šta je nama Dijana Hrka?

Prvog novembra, na najvećem skupu u istoriji Novog Sada, Dijana je na bini ispred stratišta, mestu zločina zvanog Železnička stanica, javnosti saopštila svoju odluku, a masa je zanemela. Posle godinu dana najmasovnijih protesta u našoj istoriji, baš Stefanova majka koju je ubila nadstrešnica vratila je fokus na suštinu: pravdu za žrtve i na izbore, ulažući sopstveni život.

Pribegavajući najekstremnijem i najopasnijem vidu borbe, sebe je dodatno izložila odlukom da štrajkuje na ulici, u Ćaćilendu – grotlu naprednjačke prve i poslednje linije odbrane, sačinjene od kriminalaca, ratnih zločinaca, nasilnika opšteg usmerenja, javnih funkcionera, psihijatrijskih i socijalnih slučajeva. Za razliku od nas, režim je spremio odgovor. Loše kopije, poznatije pod šifrom 2.0, iz dana u dan postaju sve lošije, ali ne i manje odvratne i monstruozne.

Zabranjenu zonu, zonu užasa, dodatno su utvrdili i ispunili različitim oblicima antropološkog otpada. Dijani su zabranili ulazak u Ćaćilend, a ispred Skupštine postavili šator za Uglješu Mrdića (onog narodnog poslanika koji je predlagao izborne zakone) i veterane, da glumi Dijanu, štrajk glađu i „traži pravdu“, dok je ona ostala na ulici. Nije bilo dovoljno što joj svakodnevno stižu pretnje, što je zbog bezbednosti morala jedno vreme da bude van zemlje, ni to što je danonoćno provlače kroz medijsko blato i sočno lažu o njoj.

U „prostor slobode“, zasnovan na logorskim principima, doveli su sociopate koje orgijaju pored nje pevajući joj „Pošla majka sina da potraži“, vrše torturu puštajući muziku sa koncertnog ozvučenja, upiru lasere u nju, bacaju topovske udare, organizuju kontraskupove plaćenih i ucenjenih ljudi i šta sve ne, kako bi je ponizili, uvredili, povredili, kopajući joj po živim ranama i na kraju – slomili. Prevarili su se, jer je jača od svih njih zajedno i svih njihovih nehumanih oruđa. Dijana je ogolila režim i njegovu stvarnu prirodu kao niko do sada.

Njena borba je epska, jer smo tek sa njenim štrajkom glađu postali svesni – ovo jeste politička bitka, ali nije samo to; mnogo je više od toga – ovo je borba života i smrti, tame i svetla, dobra i zla. Ovo je pitanje elementarne ljudskosti koju moramo braniti i odbraniti. Prethodnih 13 dana režim je nastavio da pokazuje svoje lice i nemogućnost makar za trunku empatije – makar iz utilitarnih razloga. Nastavili su da rade ono što jedino znaju i mogu: prete, vređaju, lažu, relativizuju, napadaju, dehumanizuju i crtaju mete. Režim zasnovan na nasilju, korupciji, zločinima, mržnji i propagandi će nastaviti istim metodama da brani svoje pozicije.

Apelovati na savest i ljudskost onih koji nikada nisu izašli iz vrednosne, političke i tehničke matrice devedesetih je glupo i besmisleno. Kako očekivati ljudsku reakciju od osoba koje su institucionalizovale zlo i neodgovornost prema ljudskim životima? S jedne strane imamo gore opisan režim, s druge strane ranjenu heroinu Dijanu – dva fronta, dva sveta.

Gde je ostatak društva? Ukratko: ostatak društva je u nekom međuprostoru bez jasnih granica, principa, strategije i taktike delanja – u protestu, ali ne i u buntu. Zamišljene i pretpostavljene granice su naše slobodno vreme, neretko zona komfora, manjak inicijative, artikulacije i spremnosti da se preuzme odgovornost. Veliki broj ljudi je svakodnevno na ulicama, niko ne odustaje i neće odustati. Problem je što su nejasne uloge, a protesti potpuno disperzovani. Društvene grupe ne komuniciraju i ne sarađuju.

Režim živi zimu svog života, ostatak društva koje nikako da dočeka proleće, što za posledicu ima pasivnu i gotovo defanzivnu ulogu onih od kojih se sa pravom očekuje politička artikulacija i politička akcija. U takvim pat pozicijama, vreme ne radi ni za jednu stranu, već dodatno kruni društvo koje je svakako pretvoreno u fakle.

Da se vratimo na Dijanu. Paradoksalno, ona je pokazala više političke hrabrosti, promišljenosti, političkog nerva i spremnosti da preuzme odgovornost od onih koji se politikom bave. Tu nailazimo na prvi problem – jer ona nije i ne sme biti osoba koja će nam „ovo završiti“. Dok ona pored Skupštine, na ulici, izložena zverinjaku štrajkuje glađu, traži izbore i pravdu, deo opozicije sedi u Skupštini pričajući o REM-u i izbornim zakonima za koje svi znamo da ništa neće promeniti.

Izuzevši naprednjake i njihove satelite, podrška Dijani je evidentna, velika, snažna i iskrena, kao i briga za njeno zdravlje i život. Empatije i solidarnosti je nikada više. Međutim, to je nužan, ali ne i dovoljan uslov. Podrška je dobrodošla i nesumnjivo joj mnogo znači, ali je neće spasiti – kao ni skakutanje uz parolu „Ko ne skače, taj je ćaci“, dok je ona u kolicima. Dijanin štrajk glađu je ogolio i prirodu režima i slabosti druge strane, preispitujući našu savest, hrabrost, granice i odlučnost.

Simbolu otpora, hrabrosti i borbe je neophodna podrška koju društvo iskazuje i pruža prethodne dve nedelje, ali to nije dovoljno.

Podržati nju, njene zahteve i borbu ne znači ništa, ukoliko se sve društvene grupe pod hitno (trebalo je juče) ne dogovore, ne organizuju i ne počnu sarađivati i zajednički delovati, kako bi došlo do ispunjenja zahteva. Odgovor na pitanje iz naslova teksta se ne krije u našim suzama, stajanju ispred njenog šatora, skandiranju preko ograde, aplauzima, skakutanju, molitvama, izlivima emocija na društvenim mrežama i pozivima da prekine štrajk – već u spremnosti da uradimo sve kako bi nestali razlozi zbog kojih štrajkuje glađu. Kad budemo imali taj odgovor, imaćemo i odgovor na pitanje koliko zaista cenimo ljudski život i koliko nam je do istih stalo.

Peščani sat curi, vremena je sve manje…

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.