Šta (ni)je palijativna medicina?

Iako kriterijumi za hospitalizaciju nisu jasni iz šturih obaveštenja dostupnih javnosti, objašnjeno je da će Centar doprineti olakšanom kretanju ovih bolesnika kroz zdravstveni sistem i efikasnijem suočavanju sa izazovima kojima su izloženi. Na otvaranju, pomenuti su i stariji bolesnici, kao i da će se svi oni zbrinjavati uz “najmodernije instrumente“.

Na pitanje ko će raditi u palijativnom centru, koji organizaciono pripada Klinici za pulmologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, buduća direktorka je zagonetno odgovorila da je to tajna?! Nezvanične informacije ukazuju da će se lekari i sestre upućivati na rad prema određenom planu, verovatno slično kao što se radilo za vreme funkcionisanja kovid bolnica.

Definicija palijativne medicine ili palijativne nege podrazumeva specijalizovani medicinski pristup usmeren ka poboljšanju kvaliteta života bolesnika i njihovih porodica, koji se suočavaju sa teškim bolestima. Ciljevi ovog lečenja su olakšanje simptoma bolesti, fizičke i mentalne patnje, potpuno nezavisno od toga da li je izlečenje moguće, a dužina života ograničena.

Palijativno lečenje se sprovodi zajedno sa drugim terapijskim merama, sa ciljem da se omogući zajedničko donošenje odluka o mogućnostima daljeg lečenja i realnog sagledavanje perspektive bolesnika. Između ostalog, jedan od ciljeva palijativnog pristupa jeste da se minimizira tehničko/tehnološki pristup lečenju, gde neke od intervencija mogu da se od strane samih bolesnika dožive kao izuzetno traumatične, a bez jasnog povoljnog uticaja na poboljšanje kvaliteta ili produžetak života. Bolesnicima se pomaže da razumeju koje su im mogućnosti na raspolaganju, kakve su im perspektive i da održe kontrolu nad svojim životom i lečenjem.

S druge strane, hospis podrazumeva posebno specijalizovani deo zdravstvenog sistema koji obezbeđuje komfor, podršku i olakšavanje simptoma osobama koje imaju terminalnu bolest i čija očekivana dužina života nije veća od šest meseci. To su bolesnici koji više ne ispunjavaju kriterijume za primenu intenzivnih i agresivnih terapijskih opcija lečenja, jer se smatra da one više nisu svrsishodne.

Osnovni prioritet jeste održanje kvaliteta života i podrška bolesnicima i njihovim porodicama, koji se suočavaju sa teškim periodom svoga života i njegovim neumitnim završetkom. Hospis nega može da se sprovodi u specijalizovanim ustanovama, ali i kod kuće, gde je porodicama potrebna izuzetna stručna podrška.

Veoma važan element nege jeste humanost, očuvanje dostojanstva bolesnika i poštovanje njegove ličnosti, kao i izbegavanje hospitalizacija koje ne mogu da doprinesu produžetku života. Nekada bolesnici mogu da se, tokom hospis nege, dovoljno oporave i čak se ponovo kvalifikuju za neke invazivnije metode lečenja.

Pokazano je da bolesnici koji se podvrgavaju kako palijativnom lečenju, tako i hospisu, žive duže i kvalitetnije od onih bolesnika koji nisu imali tu mogućnost na raspolaganju.

Međutim, važno je istaći da ovi vidovi zdravstvene zaštite podrazumevaju jako dobro organizovan sistem i mrežu kvalifikovanih, obrazovanih i obučenih stručnjaka različitih profila, specijalnosti i nivoa pružanja usluga. U drugim zemljama obrazovanje iz oblasti palijativne medicine se organizuje na različite načine, kroz posebno organizovane edukacije, pa sve do specijalizovanih kurikuluma u okviru specijalizacije iz interne medicine ili čak dodatne subspecijalizacije. Poseban značaj imaju medicinske sestre i tehničari, koji predstavljaju ključnu neposrednu snagu u sprovođenju nege i brige za bolesnike i njihove porodice, posebno u uslovima hospisa.

Svako ko je prolazio kroz zdravstveni sistem u našoj zemlji i suočio se sa ozbiljnim dijagnozama zna da postoje veliki nedostaci u pružanju bilo kog segmenta ovakve vrste usluge. Čak ni u tercijarnim i specijalizovanim ustanovama praktično ne postoji smisleno organizovano palijativno zbrinjavanje, na raspolaganju za sve bolesnike kojima je neophodno, uključujući i one koji se leče u jedinicama intenzivnog lečenja. Zdravstveni radnici nisu obučeni, ne postoje formirani timovi, a nisu predviđeni ni prostor ni vreme za ovakav pristup lečenju.

Naznake hospisa postoje u domovima zdravlja kroz službe kućnog lečenja, koje su obično nedovoljno dobro organizovane, a zaposleni prepušteni sami sebi i radu u veoma teškim uslovima, suočeni sa ozbiljnim profesionalnim izazovima, uglavnom potpuno nevidljivi i neadekvatno vrednovani.Naravno da je Srbiji potrebna palijativna medicina. Neko može reći da treba pozdraviti pokušaj našeg zdravstvenog sistema da se ta tema uopšte otvori, pa bar i kroz 50 postelja u bolnici koja je projektovana za nešto drugo, sa zaposlenima bez specifične obuke, koji nisu nikada ni planirali, niti želeli da se bave palijativnom medicinom.

Umesto postelja i “najmodernijih instrumenata“, ponovo je zaboravljeno da okosnicu ovako visoko specijalizovane nege čine ljudi, lekari, sestre i tehničari, koji treba posebno motivisati da se upuste u ovako težak posao, dodatno obuče i nađu smisao svog profesionalnog angažovanja upravo u palijativnom zbrinjavanju.

Ljudski resurs je najdragoceniji, ali da bi se on stvorio neophodno je pre svega suštinsko razumevanje problema, a onda dugotrajno, smisleno i planirano ulaganje u edukaciju dovoljnog broja zdravstvenih radnika različitih profila. Jako je važno da se to angažovanje adekvatno vrednuje, kako u društvenom tako i u materijalnom smislu.

Dostojanstvo je reč koja treba da obeleži sistem palijativnog lečenja i hospisa. Dostojanstvo, pre svega bolesnika, ali i zdravstvenih radnika, koji se zajedno sa njima suočavaju i prolaze kroz najteže faze njihovih života, uključujući i kraj.

Autorka je vanredna profesorka anesteziologije, reanimatologije i intenzivne terapije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.