Staljin iz Međugorja 1Foto: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

Iako uvek smrtno ozbiljan, naročito smrtno ozbiljan tokom posete grobu nekada uvek smrtno ozbiljnog Staljina, Vuljin nije ostavio naročiti utisak na pisca ovih smrtno neozbiljnih redova. Evo i zašto.

Pod a, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova ima smrtni strah od smrtno ozbiljnih tipova poput Staljina i Vuljina, štaviše, pisac ovih smrtno neozbiljnih redova smatra da se iza smrtne ozbiljnosti gotovo uvek kriju šmiranti, diletanti i loši glumci, a katkad, kao u slučaju Staljina, i psihopate.

Pod b, iako ni najmanje ne sumnjam u iskrenost divljenja Vuljina prema liku, delu i psihopatologiji Staljina, smatram da je, baš zbog iskrenosti tog divljenja, poseta Vuljina grobu Staljina mogla i trebala da se odigra bitno drugačije. Evo i kako.

Za početak, valjalo bi da je Vuljin, makar na kratko, izašao iz njegovog hiperepskog i megamonumentalnog stupora, stanja neuverljivijeg i od najneuverljivijih scena iz loših partizanskih i još lošijih četničkih filmova (Radoš Bajić & Son besno zgužvaše po primerak lista Danas, pa ga zafrljačiše u klozetsku šolju).

Staljin iz Međugorja 2
Foto: Lična arhiva

Ne vidim zašto bi Vuljin, pred posmrtnim ostacima svog duhovnika Staljina, bio skamenjen kao da igra kamene face, ili kao da je ugledao masovnog ubicu, ili kao da je Ostap Bender koji se pretvara da je neko drugi ne bi li nasamario televizijske gledaoce koji ga gledaju kako skamenjen stoji nad Staljinovim grobom.

Obrni-okreni, nedostajalo je tu malo više neposrednosti, prisnosti, državničke dovitljivosti, pa i folklorne razigranosti.

Stoga je prava šteta što Vuljin u posetu Staljinovom grobu nije poveo i društvo, kada kažem društvo doslovce mislim na naše društvo kome sklonosti ka jednoumlju, poslušništvu, potkazivanju, površnosti, nedovršenosti, dezorijentisanosti i raznim drugim besnim glistama nikada nije nedostajalo.

Sledstveno svetoj zagrobnoj tradiciji, naše društvo bi Staljinov grob prvo prekrilo mušemom, potom bi na grob izneli barena jaja, rusku salatu, belorusku salatu, kisele krastavce, kiselo grožđe i psihoaktivne supstance, potom bi prisutni, a zapravo odsutni, Staljinov grob obilno zalili vinom i rakijom, i potom bi prisutni, a zapravo odsutni, sebe obilno zalili vinom i rakijom i psihoaktivnim supstancama. Prisutni, a zapravo odsutni, tako bi postali još odsutniji nego što su inače odsutni, što im je zapravo oduvek bio cilj.

Naše društvo bi onda, neizostavno, zapodenulo i priče o temama koje život znače, to jest neoguslarske žalopojke o tome koliko su nas mnogo klali i koliko smo mi malo klali, o spoljnim i unutrašnjim neprijateljima, spoljnim i unutrašnjim hemoroidima, vlaškoj magiji, nasankanom Leki Rankoviću, velikoj evropsko-ukrajinsko-pederskoj zaveri, još većoj pedersko-vaksersko-klimatskoj zaveri i tako unedogled, ali samo na prvi pogled unedogled, a zapravo skučeno da ne može skučenije.

Što od psihoaktivnih supstanci, što od psihoaktivnog laprdanja omamljenom i raspomamljenom Vuljinu i dobrom delu našeg društva, nad grobom bi se, poput Gospe iz Međugorja, ukazao lično Josif Visarionovič Staljin.

Doduše, mutnjikav i nejasan, takva je priroda ukazanja.

Nemojmo smetnuti s uma da dobar deo našeg društva čezne za ukazanjima, dobar deo našeg društva redovno posećuje gatare, bele magove, crne magove, sihirbaze i redovno guta program televizije Pink, što mu dođe jedno te isto.

Prisutni, a zapravo odsutni i u takozvanom normalnom stanju svesti skloni konstrukcijama i improvizaciji popadali bi na kolena, netremice gledali u prikazu, krstili se i klicali: Staljin, Milan Martić, Kraljević Marko, Haris Džinović, Mišo Kovač.

Dok bi naše društvo klečalo i zabavljalo se pučkim pizdarijama poput upućivanja molitvi Staljinu ili Harisu Džinoviću da im pomognu da dobiju sedmicu na lotu, ispišaju kamen iz bubrega i nabave sat marke roleks, uvek snalažljiv, nezajažljiv i željan paranormalnih sadržaja, Vuljin bi iz džepa izvadio slamčicu, gurnuo je u ektoplazmu i ušmrkao Staljina.

Staljin bi tada večno bio u Vuljinu i Vuljin bi večno bio u Staljinu, Vuljin bi bio neizmerno ispunjen zato što je Staljin u njemu i on je u Staljinu, dok bi mnogi od nas kopali belu repu po kojekakvim gulazima.

Srećom, sve gorepomenuto je smrtno neozbiljna i dosadom izazvana spisateljska spekulacija.

Vuljin nije ušmrkao Staljina, Staljin nije ušao u Vuljina, mi smo i dalje na evropskom putu, imamo sjajne odnose sa zemljama BRIKS-a, nema govora o kopanje bele repe po kojekakvim gulazima. Staljin je na bezbednoj istorijskoj i geografskoj distanci, dok je Vuljin i te kako tu, među nama.

A bogami i u nama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari