Stenka odnosi fjaku

Odete u kafić – situacija slična. Navratite u neki „fensi“ lokal, a tamo sede oni koji se usiljeno i neiskreno smeju i kao nešto važno pričaju, dok jednim okom paze na izglancane „mečke“, audije, beemveje i druga skupa vozila, koja su parkirali na trotoaru pred vratima, a drugim okom – na nepristojno nacifrane i namirisane dame, koje pijuckaju svoje kokakolice i kafice i koje prekidaju svoje „zanimljive ženske priče“ sa ulaskom svakog novog lica.

Protiv te prednovogodišnje fjake borim se šetnjom i ventilacijom mozga i pluća uz Dunav i Savu. Pre neki dan, u predvečerje, radujući se što je obdanica postala duža, naiđem, tako, pored Mosta na Adi. Mrak je, ali se radi, jer je gradska vlast obećala da će ga otvoriti na prelazu iz ove u 2012. godinu. U povratku dok u mislima rasplićem i pokušavam da povežem zamršenu mrežu nadvožnjaka koji saobraćaj sa desne obale Save treba da usmere prema mostu, naiđoh na kafanicu „Stenka“, koja se ušuškana u savski ambijent svojim nenametljivim svetlima nudi prolaznicima. Iznutra se oseti sladunjavi dim sasušene granjevine i kuvano vino, i ja se nađoh u „Stenci“. Doneše mi vrelo vino u čaši sa ručkom, sa čijih ivica me pozdraviše otisci usana mnogih prethodnih gostiju. Nisam se bečio, ni zvao konobara, jer mi pažnju zaokupi sjajno dizajnirano ognjište-kamin unutar koga je plamteo osušeni drveni savski naplav. Pazi, pomislih, pa ovo je sjajno! Republičke i gradske vlasti već godinama ne mogu da očiste Savu i njeno priobalje. Te ne zna se ko je nadležan, te nema para, te …, a ovaj čova na delu pokazuje kako se može očistiti Sava, da naplav ima upotrebnu vrednost, ali i upućuje posetioce svoje kafane na jednostavnu, a ekološku, metodu energetskog korišćenja tog naplava.

U Srbiji u kojoj se godinama priča o značaju korišćenja obnovljivih izvora energije, u kojoj biomasa (u ovom slučaju naplavno drvo i polutrulo granje) ima poseban značaj, ali se malo šta od rečenog i napisanog konkretizuje, vlasnik ove kafane je tu pod nosem Beograđana, napravio nešto što se može nazvati energetsko-ugostiteljsko-turistički primer dobre prakse, na kome se po principu „bench markinga“, a sa pogledom na Savu i na Most na Adi, i uz piće i meze, što mnogi veoma vole, mogu podučavati čuvarnosti i energetskoj efikasnosti generacije savremenih Srba. Ali i o tome kako treba postupati sa naplavom, koji, povremeno, kad zauzme gotovo trećinu savskog vodotoka, prikupljaju komunalne službe i, pretpostavljam, odvoze na vinčansku deponiju da tamo dotruli.

Obilazeći oko ognjišta kamina koji je smešten u središtu restorana, i oko koga su razmešteni stolovi, primećujem da je on i inženjerski gledano, sjajno koncipiran. Iznad ložišta, a pre ulaska dimnih gasova u dimnjak, projektant je postavio razmenjivač toplote u kome se zagreva voda, koja se cevima, uz pomoć cirkulacione pumpe, razvodi do svih grejnih tela koja su razmeštena po objektu i ponovo vraća do razmenjivača. Ima tu, koliko se na blic moglo videti i automatskih komponenti, ali najviše ima kreacijskog duha domaćina, koji, očigledno, uspešno energetski koristi ono što mu isporuči Sava.

Ovo sve me razveseli, moje fjake nestade ko da je neko rukom odnese, zaboravih na moguće poruke svih otisaka tuđih usana sa oboda čaše i pri opraštanju sa mladim konobarom priupitah ga ko je projektant sistema za grejanje „Stenke“. Moj otac, reče mladić i otrča za novu porudžbu.

Pretpostavljam da vlasnik „Stenke“ za ideju i realizaciju ovog sistema za korišćenje otpadne biomase nije dobio nikakvu donaciju ili kredit, i da ne dobija subvencije. Verujem da u Srbiji ima još ovakvih ljudi i njihovih dela koja su oni sami zamislili i ostvarili. Jer da nije tako, uz višedecenijsko negovanje raznih „barona minhauzena“ i njihovih marifetluka koji omogućavaju malom broju „budža“ da se bogate i žive na račun tuđeg rada i tuđe imovine, Srbija bi odavno bila zemlja sa prosjačkim štapom.