Strah od Picule: O podmuklosti propagande serbske

Ili, ako ne to, barem da stradalničkom svetosavskom auditorijumu prikaže Tonina Piculu & neveselu družinu kao Mileta Budaka & ustaše sa srbosjekom u ruci. Ukoliko stvari posmatramo koliko-toliko racionalno, nameću se izvesna pitanja. Kakve veze ustaše, naročito jasenovačke žrtve, imaju sa trenutnom, očajnom, parapolitičkom situacijom u zemlji? I treba li ama baš svakom božjem Hrvatu natrljavati na nos ustaške zločine? Ili je, pak, po sredi još jedan primer podmukle propagande, tačnije, zloupotrebe jasenovačkih žrtava od strane propagandnog odeljenja čipuljičkog kartela na vlasti u Srbiji?

Kad već spomenuh propagandno odeljenje kartela, nije zgoreg malo analizirati zastrašujuće razmere tog megalomanskog aparata okupljenog mahom oko istog cilja – zgrtanja love za kartel; uz mahom istu agitatorsku matricu – raspirivanje patološkog srboljublja. Uz napomenu da je ovo površna i žovijalna analiza, jerbo bi prava analiza te čudovišne hobotnice iziskivala stotine stranica teksta.

Sam aparat počiva na naoko šarenolikoj folklorno-duhovno-raspištoljenoj ponudi. U samim njegovim temeljima, nesumnjivo, jesu televizije Pink i Informer (KUD Idioti). Dakle, zabava, folk muzikica, laprdanje, badnjaci, prasići, bajaderice, ubice i teški patološki slučajevi bez prestanka, za razgaljivanje stradalničkog svetosavskog auditorijuma. Došlo je dotle da Informer, pored sveg otpada što izbacuje u etar, na svom portalu reklamira i kapi koje produžavaju život do 102. godine. Jedna digresija. Ukoliko ste se upravo zapitali – dokle, kao što se mnogi preneraženi protivnici režima svakodnevno pitaju na društvenim mrežama i šire, reći ću vam dokle. Dotle dokle ih god mi budemo puštali. Eto dokle! Kraj digresije.

Na sledećem, nešto višem, nivou nalazi se Javni tajni servis (KUD Kolo), sa svojom proverenom pučkom filozofijom – za svakog ponešto (ipak su ljudi platili pretplatu), uz strogo kontrolisani informativni program sovjetskog tipa. Imamo tu badnjake, spletove narodnih pesama, napete domaće serije, cikluse filmova Fransoa Trifoa, „Srećne ljude“ (nesrećni kopaju po kantama), Borisa Miljkovića u adidasovoj trenerci, voditeljke dnevnika u kostimima sa moldavskih televizija iz devedesetih, pravoslavne kalendare, nenameštene i nameštene kvizove, te moj omiljeni politički magazin „Oko“, u kom neoborivi rekord po broju gostovanja drži Muharem Bazdulj. Neću sebi oprostiti ukoliko zaboravim da spomenem i popularnu TV tvorevinu „Moja dedovina“, narciosoidnu bajalicu koja Srbima treba da pokaže kako nije srpski prodati ili zapustiti dedino imanje, te bacati šut, stare gume, frižidere, veš-mašine i potrošene kurtone u prvi potok, a nakon čije se odslušane naslovne numere, u izvođenju Snežane Babić Sneki, obično odajem teškom pijanstvu.

Sledeći nivo propagandnog aparata zajebaniji je po pitanju podmuklosti. Njega čini medijski kalifat picnutog pevača, picnute pevačeve žene i picnute kume picnute pevačeve žene (KUD Dubai), moguće, buduće direktorke Javnog tajnog servisa. Oni vole sve što vole bogati, dakle, Dubai, BMW, jahte, botoks, skupocene rite, fensi gedžete, pijanke sa Suzanom i Zvezdanom, i pravoslavlje. Od države dobijaju unosne milionske poslove od kojih mogu da si priušte sve što vole bogati. U ovakvoj Srbiji, njihov je život Švicarska, skoro pa savršen. Zauzvrat, picnuta pevačeva žena katkad tobož prorešeta pitanjima vođu čipuljičkog kartela, pružajući stradalničkom svetosavskom auditorijumu privid rafinirane i graciozne spremnosti na kritički stav, polemiku i hrišćansko praštanje svega što je vođa kartela učinio.

Na koncu, naizgled rubni deo propagandnog aparata nazvao bih – odmetnici. Mahom su to buntovnici bez razloga rasejani po kojekakvim podkastima i emisijama, čije teme sežu od političkih analiza, preko neizostavnog čipovanja, do izrastanja Trojeručicine četvrte ruke. Najsvežiji primer bio bi trio Bazdulj, Rodić & Radovanović (KUD Gavrilo Princip), na televiziji ciničnog naziva Euronews. Sve je tu, manje-više, zasnovano na Bazduljevoj laskajućoj ideologiji – Srbi su narod slobodarskog integralizma, koja ga nesumnjivo kandiduje za, sticajem bioloških okolnosti, upražnjeno mesto Dobrice Ćosića, a zbog koje ću se, takođe, odati teškom pijanstvu.

Uostalom, bolje da se odam i teškom pijanstvu, nego da život protraćim na strah od Picule, strah od ustaša, strah od boga, strah od toga jesam li dobar Srbin, svetosavske vradžbine, halucinacije o Dušanovom carstvu i deluzije o slobodarskom srpskom narodu. Amin.

I živeli!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.