Ne izgovaraju studenti tek tako: „Gotovo je kad mi kažemo da je gotovo“

Vlast može da uvede „mir“ strahovladom, ali, osim kod onih zavisnih (finansijski ili psihički), ona, kod masa koje su izgubile poverenje u nju, poverenje neće dobiti nazad. Takva situacija može da dovede do stanja sistemske neslobode i latentne represije dugog trajanja. Poverenja opet neće biti.

Besplatnom ekskurzijom za ćake, sendvičem i sitnom parom, za one koji su pristali da budu jeftina roba, se samo obelodanjuje njihovo poverenje u – autobuse, sendviče i sitne pare. Dobro, vlast može, u takvim uslovima, da komotno sebi kaže: „Poverenje ili nepoverenje, nije bitno, sve dok je énarod’ miran i dok možemo nesmetano da ga haračimo.“

Ali, mir se ne može ni predvideti ni planirati. Što više život bude neugodan, a već je mnogim slojevima nepodnošljivo egzistencijalno neugodan, može se desiti ultimativni odgovor nezadovoljstva. E, to se više ne može kontrolisati. Osim – ultimativnog nasilja.

Budući, da je vlast bezidejna, nemaštovita, da liči na sasušeni panj u parlogu, jedino što je u njoj vrlo živo to je instinkt za zgrtanje, ždranje i preživljavanje. To je opasno. No, na instinktima ne počiva niti jedna, makar malo uređena, država. Otuda strepnja i strah na srednjim i nižim spratovima vlasti i zavisnog stanovništva. Strah od toga da ne budu viđeni kao sukrivci opšte tragedije. A, jesu suodgovorni. Ali, i ta je masa i sebi samoj nepredvidljiva. Instinktivno, vlast to oseća i sve manje se oseća privilegovano ušuškano u luksuz, kao do juče.

Eto to su neke tekovine studentskog gibanja. Obelodanjene su velikom broju ljudi koji toga nisu bili ni svesni, niti su opšte za to znali. Veće od bilo koje tekovine uznemiravanja vlasti koju za sobom ostavlja opozicija u poslednjih nekoliko decenija. Da li ćemo ikada saznati za raznorazna šurovanja i domunđavanja između vlasti i značajnog dela opozicije?

Bilo bi dobro po opoziciju da napusti svoje nadobudne klimave busije i da shvati ko sada kosi, a ko vodu nosi. NJu krase „njena dela“. I treba da se ponaša poput one partije koja je shvatila politički razložno ko je predsedavajući koji stavlja dnevni red na sto, odnosno ko je vlasnik većinskog paketa akcija, i ponudila je „sve svoje resurse“ studentima.

Tu je moguće ozbiljno savezništvo te partije i studenata. S tim, da se zna kome kakvo mesto pripada – po zasluzi. Studenti to znaju. Kako’ Prosto. Pametna generacija koja zna da razmišlja i sa sabere političkih dva i dva. Došla je do rezultata političke računice srpske: 2 + 2 = – 8 (dva plus dva jednako minus beskonačno). Ako opozicija ne priđe, biće: „Ciao ragazzi!“, sa stanovišta rečene računice. Ne izgovaraju studenti tek tako ljupku drskost: „Gotovo je kad mi kažemo da je gotovo.“ Sledi šeretski mladalački osmeh koji je – punktum. Iskaz pršti od samouverenosti, i to sa pokrićem.

Šarena revolucija – mitomanija šarene politike. Toliko o tome.

Otuda studenti traže izbore (i to slobodne), jer svaka druga solucija je put u pakao. Imaju neograničeno pravo da traže. U ime svoje budućnosti i budućnosti njihovog potomstva. Zato mnogo ne brenuju za uzdisanje, bogorađenje matorih nad njihovim „stavom i ponašanjem“. Misle: „Matorci, imali ste šansu. Ponudili ste nam ili inostranstvo ili ropstvo u domovini. Vaše ste odživeli, mi sad stupamo.“ Brutlno? A kako drugačije da se sačuva buduće življenje u ovoj državi?
Obelodaniti listu?!

Ima jedan običaj u istočnjačkoj mudrosti koji se zove ketman (pisao Česlav Miloš o tome). O kome mi sa zapada ne znamo mnogo i tumačimo ga, po običaju površno i netačno.

Ukratko: Zašto bismo neprijatelja unapred obaveštavali o rasporedu i kakvoći naših snaga zato što se on ljuti što ga ne obaveštavamo? Istovremeno, on ćuti nemušto i mutavo o svojim snagama. Pošto smo inteligentniji od neprijatelja, mi nećemo biti nemušti, uradićemo ono za šta on nije sposoban – pravićemo satirične karnevale na njegov račun (suva birokratska pamet to naziva blokaderima). U nemoći i odsustvu ikakve političke mudrosti i invencije režim je krenuo da imitira studente i načinio još veću burlesku na svoj račun. Dakle, već pre izbornog suočenja, studenti demonstriraju svoju moć i moć svoje liste. A nekome, okovanog uma pod partijskim šlemom, su važna imena, a ne belodana moć koja se valja celom zemljom. Ipak, ova naša deca baštine raskošni talenat Nušićev, Sterijin, Domanovićev…

Oni nemaju vođu, partijske centrale, lokalne partijske birokrate… Individualci, bez vođe. Neuhvatljivi. Studenti su naš Sirano de Beržerak, najpoznatiji pesnik i najbolji mačevalac u književnosti. Siranovo mačevanje je bilo graciozni ples oko tromog i sirovo nabildovanog suparnika. dok se fijukao mačem oko njegove glave govorio je svoje stihove i završavao stihom: „Probošću te na kraju balade.“ Kome nije jasno, sažaljevam slučaj, kako bi rekli naši promućurni i bistri seljaci.

Na kraju najvažnije. Kao politički subjekt, studenti su, za razliku od skoro svih političara, moralno čisti. Kakvi će biti, kada poodrastu, pokazaće budućnost. Sada, oni su superiorni nosioci i političkog morala i političke etike. Oni su naš moralni imperativ. To se ne ikako ne sme smetnuti s uma. Za mene sasvim dovoljno, pa sam već sada popunio svoj glasački listić. Kako, pitaš goli care? Zini da ti kažem.

Autor je redovni profesor u penziji na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.