Susret Trampa i Putina – iluzija konstruktivnosti

Putinove pregovaračke inicijative istorijski su se pokazale kao sofisticirane operacije kupovanja vremena, kao što je primer iz marta 2022. kada je Rusija pristala na direktne razgovore sa Ukrajinom u Istanbulu upravo u trenutku kada su zapadne zemlje usaglašavale novi paket sankcija. Tada su pregovori omogućili Moskvi da reorganizuje snage, konsoliduje pozicije na okupiranim teritorijama i pripremi se za dugotrajan konflikt, dok je istovremeno testirala spremnost Zapada za ustupke.

Nakon toga je Putin u maju ove godine predložio pregovore u Istanbulu upravo kao odgovor na ultimatum SAD i evropskih država za bezuslovni 30-dnevni prekid vatre. Umesto da pristane na prekid vatre, on je predložio „direktne razgovore bez preduslova“, što je predstavljao uspešan diplomatski manevar, kao i 2022.

Predstojeći susret na vrhu je ruska strana inicirala samo dan pre stupanja na snagu Trampovih „veoma oštrih tarifa“ Rusiji i uvođenja sekundarnih tarifa za zemlje koje trguju s Moskvom, posebno u pogledu nafte i gasa što bi moglo uticati na zemlje poput Kine, Indije i Turske. I ovaj predlog očigledno sledi obrazac aktuelne ruske spoljnopolitičke strategije kupovanja vremena bez jasne namere da se potpuno i dugoročno zaustave borbena dejstva i da zaraćene strane pristupe mirovnim pregovorima.

Ruska pozicija

Aktuelni ekonomski paradoks u Rusiji težišno određuje i njenu pregovaračku strategiju. Uprkos tome što je postala najsankcionisanija zemlja na svetu, ruska ekonomija zadržala je izvesnu otpornost zahvaljujući militarizovanom privrednom modelu koji nije dugoročno održiv. Vojna potrošnja postavljena je na postsovjetski rekord od 7,2 % BDP-a za 2025. sa tendencijom daljeg rasta. Nema sumnje da bi u aktuelnim geopolitičkim odnosima, ruska ekonomija mogla biti održiva i u narednih nekoliko godina što bi omogućilo Kremlju finansijsku otpornost ratnih dejstava najmanje do 2027.

Međutim, ova otpornost ima svoju cenu. Rusija ulazi u fiskalnu krizu – federalni rashodi u 2024. godini dostigli su 20% BDP-a i verovatno će ostati na tom nivou u 2025, pri čemu 41% ide na vojsku i bezbednost u širem kontekstu. Nacionalni fond blagostanja se ubrzano troši sa predikcijom da će se do 2026. potpuno ugasiti, što će primorati Rusiju da smanji javne rashode za jednu desetinu.

Istovremeno, u Ukrajini ruske snage kapitalizuju svoje prednosti i ostvaruju ograničene taktičke uspehe, ali bez ključnih strateških proboja. Ovakvim tempom, Rusija je još uvek daleko od zauzimanja kompletne Donjecke oblasti, a svoj napredak usmerava prema tzv. „pojasu tvrđava“ – glavnoj ukrajinskoj odbrambenoj liniji koja je izdržavala ruske napade različitih inteziteta u proteklih 11 godina. Ovaj pojas uključuje ključne gradove Slovjansk, Kramatorsk, Družkivka i Konstjantinivka, koji su od strategijskog značaja kao logistički i administrativni centri.

Reakcije Indije i Kine

Nema sumnje da se Putin pribojava reakcije svojih najvećih ekonomskih partnera. U ovom trenutku, Kina i Indija predstavljaju kritične životne linije ruske ekonomije kroz kupovinu energenata, ali se obе zemlje suočavaju sa rastućim pritiskom SAD.

Trampova administracija uvela je 25% carine na indijsku robu zbog kupovine ruske nafte, sa pretnjom daljeg rasta. Istovremeno, ministar finansija Skot Besent upozorio je Peking da bi mogao biti suočen sa novim carinama od 100% ukoliko nastavi kupovinu ruske nafte. Ovakav pristup SAD predstavlja svojevrstan test ruskih partnerstava jer ni sama Moskva nije sigurna da li će NJu Delhi i Peking ostati privrženi saradnji sa Rusijom ili će pragmatički slediti sopstvene ekonomske interese.

Indijska reakcija je pokazala granice umerene solidarnosti. Uprkos tradicionalnoj bliskosti sa Rusijom, indijski zvaničnici su naglašavali „stratešku autonomiju“ i „nacionalni interes“. Međutim, kineska pozicija je složenija. Peking podržava ruske bezbednosne zahteve protiv daljeg širenja NATO, ali balansira između podrške Rusiji i potrebe da izbegne direktan sukob sa Zapadom, ističući strateško partnerstvo, ali i pozivajući na diplomatska rešenja i stabilnost u regionu. Kina je zabrinuta da bi ruski poraz mogao ojačati američku poziciju u Aziji, ali istovremeno ne želi da bude uvučena u širi konflikt sa Zapadom zbog partnerstva sa Rusijom. Osnovna opstrukcija dubljem savezništvu sa Rusijom je, po kineskim naučnicima, ruski eurocentrični mentalitet i posledično strateško razmišljanje, što se tumači kao nespremnost za istinski „okret ka istoku“. Zbog svega navedenog, kineska strategija biće i dalje pažljivo balansiranje sa dovoljno podrške Rusiji da spreči njen kolaps, ali bez rizika po ekonomsku saradnju sa Zapadom.

Amerika u diplomatskoj dilemi

Iako je nejasno zbog čega je Tramp toliko zainteresovan za rusku iluziju, potpuno je jasno kakav se međunarodni legitimitet daje Putinu. Tramp je sa najavom moguće razmene teritorije treće zemlje ušao u isti istorijski šablon Čembrlejna i Daladjea sa minhenske konferencije 1938. Ovakva pozicija nameće Vašingtonu i određene rizike. Pre svih, to je legitimitet jer niti jedna zemlja osim Ukrajine ne može raspolagati ukrajinskim teritorijalnim integritetom. Osim toga, u međunarodnim odnosima bi se definitivno legalizovao presedan Kosova na koji se Putin pozvao u argumentaciji principa samoopredeljenja i ruske vojne kontrole nad delovima Ukrajine. Ovakav pristup bi mogao ohrabriti buduće agreosore jer signalizira da se teritorijalni dobici mogu ostvariti silom, a zatim legitimizovati diplomatskim procesom.

Isključivanjem Evrope i Ukrajine u dogovaranju susreta Tramp – Putin može generisati značajne geopolitičke posledice po SAD, posebno u kontekstu perspektive i posvećenosti savezništvu. Evropski odgovor na ovakav razvoj događaja je bio brz i koordinisan: „Put do mira u Ukrajini ne može biti određen bez Ukrajine“. Evropa i dalje insistira da mirovni pregovori mogu početi samo u kontekstu prekida vatre ili smanjenja neprijateljstava.

Međutim, EU, a posebno zemlje Inicijative E3, se suočavaju sa fundamentalnim pitanjem sopstvenih bezbednosnih garancija. Ukoliko Amerika može jednostavno da prelazi preko evropskih bezbednosnih interesa u dogovoru sa Rusijom, to suštinski menja prirodu transatlantske alijanse. Upravo zbog toga pojedini evropski lideri zastupaju stav da „NATO treba da bude u Ukrajini, a ne Ukrajina u NATO-u“.

Ukrajinske „crvene linije“

Zelenski je jasno i nedvosmisleno odbacio bilo kakве teritorijalne ustupke. Pored toga on i dalje insistira na tome da NATO članstvo predstavlja najefikasniju bezbednosnu garanciju za Ukrajinu uprkos opstruirajućim izjavama američkog ministra odbrane Pita Hegseta po tom pitanju. Ovaj jaz između ukrajinskih očekivanja i američke realnosti predstavlja krucijalni problem. Treba naglasiti da je Ukrajini i u vojnom kontekstu neprihvatljivo da preda „pojas tvrđava“ bez trajnih mirovnih i bezbednosnih garancija. Osim što je taj pojas od strateškog značaja za Ukrajinu, to je ujedno i najveće vojno poniženje Rusije koja za skoro 4 godine rata nije uspela da dođe ni na granice Donjecke oblasti.

Ukoliko Moskva predloži i moratorijum na dalekometne napade, očigledno bi predstojeći sastanak trebao predstavljati diplomatsku inicijativu za nedostatak adekvatnih ruskih vojnih odgovora. Prestanak ukrajinskih napada na rusku odbrambenu industriju bi omogućilo Rusiji da akumulira zalihe dronova i raketa. Sa druge strane, u situaciji kada je cena proizvodnje balističkih raketa između dve (Iskander) i trideset (Orešnik) miliona dolara postavlja se opravdano pitanje isplativosti vojne upotrebe u konvencionalnom ratu, kao i posledica po finansijsku održivost rata. U svakom slučaju, ovakav moratorijum bi morao uključiti svu civilnu kritičnu infrastrukturu, kao i najstrožu zabranu vazdušnih napada na naseljena mesta.

Iluzija kao strategija

Bez obzira na prihvatanje sastanka na vrhu u SAD, Putin ne odstupa od povlačenja ukrajinske vojske uz nejasne bezbednosne garancije. To ukazuje na nepopustljive stavove, te da ruska strana nije zainteresovana za pregovore u dobroj veri. Ostaje nejasno zbog čega mu američka strana omogućava kupovinu vremena što predstavlja Putinovu osnovnu strategiju. Svaki dan pregovora omogućava Rusiji da proizvodi još 170 Shahed dronova dnevno, da akumulira Iskander rakete, te da razvija nova hibridna oružja.

Sastanak na Aljasci više govori o tome što Putin želi postići, nego što nudi realne šanse za trajni mir. Umesto da se SAD fokusiraju na osetljivu rusku održivost rata i globalnu geopolitičku stabilizaciju i u tom konekstu organizuju sastanak sa predsednikom Kine, predsednik Tramp ponovo kupuje već zastareo Putinov spoljnopolitički proizvod – iluziju konstruktivnosti. Za to vreme ruska ratna mašinerija nastavlja dejstva, a svaki dobijeni dan koristiti za pripremu narednih faza rata koji Kremlj vidi kao egzistencijalni za svoju buduću poziciju u svetskom poretku.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.