Svakog jutra štampati onih šesnaest imena

Neumitno se i polako približava dan u kome će se navršiti prva godina od dana kada se nečijom (pišem nečijom, a zna se dobro čijom je) krivicom, srušila tonama teška i smrtonosna nadstrešnica od betona, i ugasila šesnaest života u deliću sekunde.

Godina dana je kratko i nedovoljno vreme za bilo koji stepen zaborava – oni koji su tako gubili, znaju kako i koliko je to neprebolno, znaju da vreme ne otupljuje takve boli, ne briše sećanja; znaju da se kroz čitav život od toga ne može odmaći. Naravno, javnost će u nekom smislu to vremenom potisnuti pred drugim događajima i prilikama, a najviše pred sopstvenim, ali će oni najbliži, oni koji su ih rodili ili oni koje su ti zlosrećnici rodili, ostati zanavek nenamireni pravdom, jer izgubljene više ništa ne može da vrati, pa čak i ta nekakva pravda ako bude stigla.

Napisao sam već, i ponoviću: Da sam urednik lista u kome će ovo pisanje možda ugledati svet ili bilo kog drugog lista, u svakom bih broju, pod logom štampao krupnim boldom tih šesnaest imena, po rastućem meniju godišta – dakle, počev od najmlađeg, onog koji se najmanje nagledao sunca (ali i ovog nepravičnog sveta), štampao da se svi mi svakoga jutra podsećamo, a najviše oni čijom su krivicom nevini brisani iz živih. Ne verujem da će sve njih (krivce) to doticati sramom i kajanjem, još manje bolom i samoosudom, naročito ne Onog koji odmah, isto veče dok se još krv nije stegla na betonu, neljudski ustvrdi kako su oni sve, eto, rekonstruisali, sem te nadstrešnice, i ona (eto) pade, a da mu posle, ni za godinu, ne pređe preko lica ni senka stidnje i kajanja.

Vreme je, rekoh, doteklo blizu godine. I poput Munje, poteri (ovde u obrnutoj komparaciji) koja se u međuvremenu podigla i narasla do neočekivanih i neslućenih razmera, odmah je počeo da zameće tragove – i kanapom (stanovi za studente, džaba-krediti, podignute penzije a pojeftinjeni parizeri i jaja od 11 dinara), i štapom (točkovi i haube, pesnice, palice, motke, lanci, babe-kosci, pendreci i suzavci; nepriznati zvučni topovi i gasovi…), što je naročito dobilo na snazi od onoga dana kada je, (po mnogima) nepovratno, prošla prilika za rešenje.

Bojim se, jako se bojim da ova jesen nije samo jesen u kojoj presušuju bunari i izvori; jesen u kojoj su nestale i neke reke, a mrtve ribe sa suvog peska sabrale ptice; da ova jesen nije samo jesen u kojoj polako počinje da svenjuje lišće – bojim se da će, kao vođena Munjinim lavežom, potera biti opet skrenuta, kao i u ranijim sličnim odvedena od cilja, i da će i sve ovo biti svedeno samo na jedno gorko i razočaravajuće sećanje. Da će ova vatra, plamenom koji se nikada pre nje nije razbuktao, plamenom iz mladih čistih srca, postajati sve utuljenija, polako se zagasiti, i na kraju potpuno ugasiti. I da ćemo nad njenim pepelom opet stati u neverici kako je moguće da jedna takva persona, jedan takav lik, ponovo povrati ravnotežu; da ćemo se ponovo pitati gde to i u čemu grešimo pa nemamo mogućnosti da ga na koncu smestimo na mesto odovarajuće zaslugama.

Bojim se da ćemo još jednom biti nadmudreni (ne poraženi) od bića čija odlika nije promišljena mudrost, bića koje svakoga dana radi u korist ne samo naše štete (a čini se da mogućnost dodatne štete postaje sve manja jer je već sve devastirano i malo je toga što se može još otkinuti – kao kad vam samo sitni novci ostanu na dlanu) već i sopstvene štete, u nameri dokazivosti sopstvene veličine, slično onoj kviz-tragačici nesporne inteligencije i nesporog znanja koja se tako kontraproduktivno trudi da nesuvislim i iritirajućim upadicama pokaže (dokaže) superiornost i duhovitost (a duhovitost je odlika umnih). Pri tome, naravno, Ono neće ispisati obećanu knjigu, ne zato što zacrtano neće ostvariti, već zato što za tako nešto nema talenta, kao što nema talenta ni za šta, počev od normalnog hoda, a svaki gest pretvara u grotesku.

Ali, eto, počelo se od nehigijenskog naselja u centru prestonice (pre su takva nehigijenska naselja nicala pod nadvožnjacima na obodima velikih gradova i u njima su živeli ljudi najnižih socijalnih slojeva i niko im nije plaćao zbog toga – sekli su im i struju; ako bi nekako uspeli da do nje dođu, i prisilno ih raseljavali i rušili, ponekad i palili njihove kartonske udžerice).

To nehigijensko naselje, njegovi povremeni i donirani žitelji su u stvari, kako reče Božo Prelević, oni istinski blokaderi, a ne očajne mase zabrinutih i zbog mogućeg kraja ove priče – ako naš vazduplohov, među letećim automobilima sa Ovim pilotom i kopilotima odleti u nekakvu budućnost. Završilo se bespovodnom i nepotrebnom dugo pripremanom glamuroznom paradom, čije sam efekte jasno Mu video na licu u fotosima – nisam gledao prenos jer nisam želeo da narušim sliku one uniforme koju sam pre pola veka nosio čitavih petnaest meseci sa ponosom i pijetetom u Nišu, VP 7197/2, u četi strogog kapetana Ivana Popovića, koga bih (ako je živ) i danas rado sreo i iskreno zagrlio.

Primiče se, neumetno, godišnjica onog kobnog datuma. Znan mi je taj osećaj jer sam uvek njime tučen na godišnjicama smrti mojih najbližih, i teško preživljavam te dane, mada vreme uporno decenijama pokušava da me otupi.

Ne znam koliko će nas, poput Munje, ovo daleko odvesti do toga datuma (mesec je dovoljno dugo vreme), i kojom će nas snagom toga jutra zagrliti sećanje i bes. I šta ćemo tada reći. Jer, čini mi se, mnogi ćute i oklevaju. Jednom sam oglašavanje u ovom listu poslao visoko cenjenom i priznatom književniku (ako tom esnafu uopšte i pripadam), koji je sa hvalama čitao moje romane i priče. Odgovor je stigao brzo: „Ovo je politika, a ja to ne čitam. Ja samo radim svoj posao.“

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.