Sve ono čemu su nas naučili studenti

Završeno je prvo izdanje, novina je otišla u štampariju. Vreme je da „skoknem“ do Njegoševe i kupim kafu. Duga je noćna smena novinara. Duža od svake druge…

Uvek žurim, kao da me neko juri. Ljudi bi rekli: profesionalna deformacija. Jeste. Sapliće me baš ono „tržište“ koje sam malopre spomenula.

„Zlatija…“, čujem kako me nego doziva. Okrećem se i na nekoliko metara ispred sebe, niz Ulicu Alekse Nenadovića, ugledah dobro poznato lice.

„Aleksandre…“. Gledam ga očima novinara, proučavam, isputujem. Hoću da na njegovom licu pročitam sve protekle godine, da vidim kako je. Ali, ne mogu da se setim koliko je zapravo godina prošlo od našeg poslednjeg viđenja.

Ide mi u susret ozarenog lica, nasmejan.“Drago mi je što te vidim“ kaže i žuri ka meni. Učinilo mi se da želi da me zagrli.

Pružih ruku… i već se pokajah što ne prihvatih zagrljaj. Štrecnu me nešto, kao da sam sama sebi opalila šamar… Bilo je kasno da popravim svoju glupost.

Pruži i on meni ruku, ali nekako uplašeno. Možda je pomislio da ću otići. Ne, nisam htela da odem. Samo nisam znala šta se to sa mnom dešava… Pitam ga kako je, gde je, da li je još u staroj oronuloj kućici na Zvezdari koju mu je svojevremeno prijatelj dao da može da prespava, a koju ja nikad nisam videla. „Trošna je, ali za mene je hotel sa tri zvezdice, imam sve: krevet, struju… Samo nemam tuš, ali nema veze, kad zaradim neki dinar ja odem u Hotel Slaviju, naručim kafu za 200 dinara, uđem u toalet i tamo se obrijem, jer oni imaju toplu vodu. Ne mogu da se brijem hladnom vodom. Ostario sam…“.

Gledam ga, reči su mi stale u grlu… Samo sećanja naviru, neke davne zime i hladno stepenište zgrade u kojoj je redakcija Danasa. Dolazio je sa nekim zavežljajem u ruci uvek oko 22 sata. U taj zavežljaj je stalo sve ono što je imao: život i uspomene. I nekoliko knjiga. Legao bi na karton pored toplog radijatora i tako spavao do pet ujutru. Ustajao je i odlazio rano jer nije voleo, kako je govorio, da drugi vide da je beskućnik.

„Imaš li sutrašnji Danas?“, pita me. „Nisu mi još doneli iz štamparije. Hoćeš li da ti donesem današnji, ako ga već nisi pročitao?“

„Ma nemoj da se mučiš. Kupiću. Nisam stigao danas ništa da pročitam. Radio sam kod jednog čoveka u Ritopeku. Rekao je da će mi platiti“.

„Doneću ti. Sačekaj me“.

Žurim da mu donesem novine. U penjanu do petog sprata setila sam se svih naših susreta. A bilo ih je. Godinama je sa jednim „kolegom“ (njegov izraz) spavao na međuspratu. Ja sam tada bila urednica Beogradske rubrike i bilo mi je drago što su tu.

Jednostavno, bili su stanari naše zgrade. Kuvala sam im čaj, kafu, delili smo večeru. „Kolega“ nikad nije bio pričljiv, ali je slušao. A Aleksandar je uvek bio za razgovor. Mnogo je voleo da čita. Danas je posebno voleo. Znao je sve Danasove kolumniste. Prepričavao je, ali i kritikovao pojedine tekstove našeg lista. Govorio je: „Dobri ste… samo ponekad previše, i to narod ne razume“.

Kao što sam rekla, trajalo je to naše druženje nekoliko godina. Trajalo je dok nismo dobili čuvare redakcije. E, njima su Aleksandar i njegov „kolega“ smetali. Ustanovili su da sam ja glavni „krivac“ što su oni još tu. Stigla je njihova prijava i do rukovodstva Danasa… Ovde ću zastati, neću opisivati detalje…

Ali, jedne večeri međusprat je bio prazan, stepenište isuviše dobro oprano… Znala sam da Aleksandra i njegovog „kolegu“ verovatno neću nikad više videti. Nemam ni njihov broj telefona, ni adresu jer je nisu nikad ni imali… Obilazila sam međusprat i nadala se da ću ih ugledati, ali…

I, eto večeras je Aleksandar, po ko zna koji put, prošao našom ulicom. Namerno kažem našom, jer to je i njegova i moja ulica.
Stavljam u kesu današnji broj Danasa, nekoliko jabuka koje sam ponela za večeru. Ubacujem blok i hemijsku jer znam da Aleksandar voli da piše.

Žurim niz stepenice da ne ode moj stari dobri prijatelj. Ostala sam mu dužna. Nisam mu rekla koliko mi je drago što ga vidim. Moram to da mu kažem. Moram, jer to sam ja – ona Zlatija od pre nekoliko godina.

Prilazim mu i dajem mu kesu uz objašnjenje da je sve unutra. „Znam“ kaže.

Dogovaramo se da sledeće srede popijemo kafu, na stepeništu ispred redakcije. Kao nekad…

Ne znam zašto, ali suze mi naviru, nešto toplo se razliva oko srca. Širim ruke. Sve ono čemu su nas naučili studenti za ova tri meseca stalo je u jedan zagrljaj: radost, solidarnost, dobrota, ljudskost, ljubav, empatija…

Autorka je urednica u Danasu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.