Teret despotskih načela

Dr Zoran Stokić Gospođa Ana Stolić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, kaže (Danas, 22. maja) da u Srbiji „apsolutizam i tiranija nisu isto“. Ne znam o čemu gospođa govori, jer mi nismo nikada živeli ni u apsolutizmu ni u tiraniji. Mi vekovima konstantno živimo u despotskom sistemu. Eto, u Srbiji se i u 21. veku mora dokazivati da su dva i dva četiri! Despotija se razlikuje od republike i monarhije po svojoj prirodi (postojanje ili nepostojanje zakona), kao i po osnovnim načelima na kojima počiva (iz sfere vrlina, časti, straha). Despot (bio on sultan, faraon, sekretar komunističke partije i slično) jeste vladar čija vlast počiva na strahu, a nije ograničena nikakvim zakonima. Za razliku od Turaka, koji su kroz pokret Osman-paše stvorili program kako da naprave diskontinuitet sa despotskim sistemom, mi takav program nismo imali. Karađorđe i knez Miloš bili su nalik sultanima, a ne monarsima. Ponavljali su one obrasce vladanja koje su jedino znali – i koje su tada jedino i mogli znati, s obzirom na to da smo univerzitet osnovali tek 1905. godine, a da u njihovo doba, kako je zabeležio Vuk Karadžić, u nas u sto sela nije bilo nijedne škole!
Jedan drugi slovenski narod – Česi – osnovali su univerzitet 1343. Onaj ko ne shvata da je to direktno povezano sa činjenicom da su oni sada u EU i NATO-u i da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se one koje su padale na Beograd ni prebrojati ne mogu – ne razume ništa. Naša kulturna i politička elita, nenaučena da misli empirijski i da vodi argumentovani dijalog, evo, ni u 21. veku nije u stanju ni da postavi dijagnozu zašto je Srbija u ovakvom katastrofalnom stanju, a kamoli da stvori program za njeno izlečenje.
Zašto nam je neophodan diskontinuitet sa despotskom politikom? Da bismo preživeli i kao društvo i kao država! Objasnimo to na jednom tragičnom primeru. Sticajem okolnosti, u takoreći u istom trenutku, ubijena su dva predsednika vlade, Ana Lind u Švedskoj i Zoran Đinđić u Srbiji. Kakve je to posledice izazvalo u tim zemljama? U Švedskoj se nije dogodilo ništa, u svim sferama države i društva život se neometano nastavio. U Srbiji se, pak, vrlo brzo događa „prevrat“, tj. jedna od mnogobrojnih metamorfoza despotije. Dolaze neizostavne čistke, ceo društveni i državni život je na kocki! Eto te osnovne razlike između građanskih demokratskih i despotskih društava: prva su stabilna, a ova druga krhka. Prva u metaforičkom smislu liče na pravilnu kupu sa osnovom na zemlji, a druga na tu istu kupu, samo okrenutu za 180 stepeni, tj. sa vrhom na zemlji, što znači da je sistem maksimalno nestabilan. U takvim državama ne mogu postojati nikakvi kontinuirani procesi (u kulturi, ekonomiji itd.), nema čak ni kontinuiteta ljudskih života, jer su potencijalno svi stanovnici kolateralna šteta sistema koji se povremeno urušava u trenucima svojih zemljotresa.
Sociološki zemljotres protresao je Srbiju i kada je Titov vrh kupe zaposedao Milošević. Čistke, metež, haos, previranja, život na kocki! Razorni zemljotres nas je pogodio i 1945, kada je sam Tito dolazio na vlast. A šta je bilo pre Tita? Isto! Sociološki zemljotresi dogodili su se i 1817, 1868, 1903, 1934, kada su bili ubijeni Karađorđe, knez Mihajlo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović i kralj Aleksandar Karađorđević. Umesto kontinuiteta u razvoju građanskog društva i parlamentarne monarhije (gde bi bile razdvojene izvršna, sudska i zakonodavna vlast), mi smo uvek ostajali zarobljenici autoritarne vlasti – naši su vladari pre bili nalik osmanskim sultanima ili vizantijskim despotima nego što su ličili na monarhe iz zapadnih država tog vremena.